Beleške o piscu
Veselin Mišnić je rođen u Kolašinu, Crna Gora, osnovnu školu je završio u Mojkovcu, koji smatra zavičajnim gradom. Gimnaziju je učio u Bijelom Polju i Cetinju. Studirao je u Beogradu. Kratko je kao profesor predavao je u Cetinjskoj Gimnaziji. Bavio se galerijskim poslom u Beogradu i u Beču.Kasnije je radio je kao direktor i urednik u izdavačkoj kući “Štampar Makarije” iz Beograda. Dugogodišnji je član Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije, u kojem ima status “istaknutog umetnika”.
Veselin Mišnić pripada onoj retkoj grupi pisaca univerzalista. Romanopisac, pripovedač, pesnik, satiričar i esejista, objavio je do sada dvadeset i pet knjiga u pomenutim književnim žanrovima. Najviše uspeha kod čitalaca su imali Mišnćevi romani: Bolest Vajara Gabrijela, Bezdan, Roman u prahu, Sadistički dizajn,Lice Boga srce Boga i Veliki i Mali Princ. Njegova proza se prostire između realnog i irealnog.
Psihološka fantastika je osnov većine Mišnićevih proznih ostvarenja.
Mišnić je misteriozan koliko su i njegove knjige. Njegovo tragalaštvo uvek zalazi u nepoznato i nemoguće.
Knjige Veselina Mišnića se čitaju u dahu i pamte zauvek.
Mišnić je atipičan u svakom pogledu, od načina života, odnosa prema književnom radu, pojavnosti.
“Pisac je večito mlad samo u svojim knjigama. Umire i vaskrsava od knjige do knjige. I ja se tako podmlađujem i obnavljam od knjige do knjige. Otuda moju boemiju ne razume niko, ponajmanje je ja razumem” kaže Mišnić.
Mišnić je pisac koji zbunjuje kako svoje fanove, tako i poslenike kritičke misli, čiji miljenik kako sam kaže, nikada nije bio. Ovaj animozitet je obostran i Mišnić kaže da je srećan što je to tako. Ne pripadam nikakvim književnim klanovima, dodaje Mišnić, živim izvan uobičajenih i ustaljenih književnih klišea, ne podnosim grupacije i ne volim da me bilo ko svrstava na bilo koju stranu.
Priznajem objedinjeni sud vremena i sud čitalaca, sve ostalo je sporedno i izgubljeno na margini mojih interesovanja. Pisac mora biti izolovan slučaj, inače je samo lutka na koncu u neuspeloj lutkarskoj predstavi, dakle samo lutka, koju pokreću kojekavki priučeni lutkari.
Mišnić zna da je čitan pisac, i da se njegove knjige nose uz sebe kao čitalačke relikvije i da se čitava poglavlja od strane čitalaca prepisuju i čuvaju kao najvredniji duhovni darovi.
Roman jeste Mišnićeva glavna preokupacija. Pesma je starozavetna obaveza. Pripovetka intermeco između sna i jave, uvek uvod u novi roman. Aforizam, bravura duha koja mami i pleni zaumnošću i lepotom i koja se retko poput dragocenog bisera pronalazi. Aforizam je za Mišnića biser duha. Esej i kritička misao su filozofski i misaoni naboj i zamah, koji se kod Mišnića prostire tokom celokupnog dosadašnjeg stvaralaštva. Mišnić se pronalazi u onim Andrićevim, Sabatovim,Fuentesovim, Dučićevim,Kišovim, i ponajviše Sioranovim i Bodrijarovim filozofskim i misaonim ostavštinama. Mišnić voli da tumara ovim lavirintima neizrecivog nošen vlastitom pričom, od koje se čitaocu povremeno ledi krv u venama. Za Mišnića je poetika u svemu čega se dotakne. Ponajviše u životu samom. Među pticama, među zvezdama i među ženama i ne uvek baš tim redosledom. To je put koji njega prihvata, void i prepoznaje. On je tada na njemu samo smerni tragalac nepredvidivosti.
Sve ostalo skriveno je u rukama onog Matićevog “Gospodina Slučaja”.
Ponekad je “Gospodin slučaj “ drugo Mišnićevo ime.
