Priča iz knjige

KRIK
SEDAM VETROVA
DOKONI LJUDI I CRNA PTICA

Najlepše rečenice ove priče pozobao je san. Snovi su inače preterano gladni i željni svakojakih priča. Pripovest koja se zagubi u lavirintima snova, nema početka, mestimično se gubi nit pripovedanja, a kraj, kako to inače u snovima biva, čili i nestaje pre vremena.

Doduše, snevača iz ove priče nije brinulo to što nije mogao da se seti trenutka kada je u priču zašao, beše li to pre ili posle sna.

Njega ustvari ništa nije brinulo.

Od kada su to snovi bili ubojitiji od jave. Jedino čega se jasno sećao beše taj nemušti krik, koji ga je izveo iz predvorja snova, izbistrio na tren mutljagu sećanja, izazvao nelagodu i zbunjenost. Nije se znalo, niti je on mogao ovako mamuran da zna, sa tragovima sanjarija u nedrima, pritisnut teretom onih ponajtežih bezimenih snova, koji su se i dalje javom protezali, naginjući kako to biva i na onu osojitu stranu nesvesnog, ne, zbilja ko bi to znao čiji ga je krik probudio.

Živeo je sam u kućerku na kraj sela, vreme slagao u dve male sučeljene odaje. U jednoj sobi, onoj koja je od pokućanstva imala samo šporet, nasađen na uzdignutim nogarima, sa loncem uvek do pola napunjenim tečnošću, kutlačom koja je virila iz njega kao drška bodeža ili stabljika prelomljene strele bez vrha. Ispod stomaka ove nepomične kućne nemani, koja ga je katkad i u snovima plašila škripom vratanaca od poklopca rerne, koja su se pokretala sama od sebe, ako bi zaboravio da ih zatvori, gde je pekao hleb, krompir i meso, uz same nogare, od kada ga je grudobolja bacila u postelju, a možda i seta, ili ona golema praznina koju neretko nazivaju tugom, od koje leka malo ima, i ona kap koja leči, negde je u duši začeta, ili je u srcu skvrčena, pa može biti i lek i otrov, zavisno od slučaja u šta se preobrati, uz te rđom načete nogare nalazile su se njegove baburaste cipele, zatupastih vrhova, sa dva isplažena jezika, kojima su lizali tamu, i kupili vlagu iz prostorije, sa rašniranim pertlama rascvetanih krajeva, uvezanih u čvorove, kako se ne bi izvlačile iz zakivaka rupica na rubovima nekad mekane, a vremenom uštavljene kože. Očišćene od blata, bačene ispod šporeta, kako bi ulovile malo topline, potrebne koži da se osuši, cipele su spremno danima čekale vlasnika, čija su ih stopala bolje grejala od šporeta, u čijoj se utrobi oganj beše poodavno ugasio.

Krik, koji ga je otrgnuo iz svratišta blagougođajnih snoviđenja, bio je grlen i dubok kao bunar u dvorištu ispred kuće, kao da je iz te dubine, oslobođen stega mraka i tame, sam sebe oživeo vriskom, od kojeg je san namah bežao iz očiju, a jeza palila kožu, koja je na okupu u telu jedva držala ono malo škripavih kostiju. Nije se čuo lavež psa lutalice, koji je stepenik ispred njegove kuće noću koristio kao sklonište, a čim bi jutro granulo, bežao bi u šumu iza kuće, ili lutao selom tragajući za hranom, za bačenim kostima, utrobom preklane marve, bilo čime.

Sve što je na svetu imao beše taj bezimeni pas.

Njegov samo noću topao krevet, danju je zevao i bio gladan poput prazne utrobe pseta, kojeg je slučaj doveo, ili nešto sasvim drugo, bezimeno i beznačajno, poput života pustinjačkog, koji je njemu sudba udelila. Kad je imao koru ustajalog hleba, kosku bez mesa, koja se nije dala njegovim zubima, a beše to zaista retkost da je bilo šta imao, ostavljao bi ove ostatke ostataka hrane za psa lutalicu, koji će ga, kako je sebi u bradu govorio, sigurno nadživeti. Onih dvadesetak kuća u selu ne behu ni veće ni lepše od njegove, niti su preostali seljani bolje živeli, a ako i jesu, to se nekako krilo, da se ne primeti, i izazove zavist onih koji su jedva preživljavali, i brojali poslednje dane života.

 Nesrećniku koji se bori za još jedan dan života, svakojake misli mogu pasti na pamet, a očaj nije saputnik razuma nikad bio, i neće biti, i može da se izrodi neka nova nesreća, gora od svih za koje ljudi znaju, i za koju leka nema.

Zato je lakše govoriti: nemam, nikada nisam ni imao, i neću na nesreću ni imati, ili reći: imam dobru volju, čašu mleka, ili kap rakije za lek, ili za milog gosta namernika, ali trpeza je kod svih bila prazna, a prisustvo gladi se videlo na ukućanima i golim okom. Čekaju se usevi, žito da sazri, kukuruz da se obere, vršaji nagrade, krompiri da se povade, ako ih zemlja, suša i zlatica ne budu pojele. Srećnici, a takvih skoro i da nema, zakolju neko živinče, ono malo mesa suše na sedam vetrova i sedam tavana. Stupama i zaprekama, malim kljusama brane od miševa, kamenom solju mažu, da zaštite od crva koji znaju da se pritaje u mesu, i preko noći sve oglođu, pa ostane da se beli samo gola kost.

Leži nauznak, zagledan u pustinju svoje duše, utonuo u tmine koje je ostavljalo i taložili svako stradanje, zagledan i u prošlost koju je progutala tama uspomena, i turobnih sećanja.

Ove tmice zlojedice, sve čovekovo gutaju od postanja, pa zašto bi on bio nekakav izuzetak.

Treba ustati, navući glad dotrajalih i jedinih cipela koje ima, cipela izlizanih, i kao list duvana tankih đonova, bez pendžeta i blokeja, ručno krpljenih oputom, koju je sam spravljao. Mora izaći u dvorište, oslušnuti. Dugo čekati.

Krik nikada ne dolazi sam.

Ili ga zao glas nosi. Ili zao čovek, svejedno je.

Neko će se pojaviti. Neko nešto reći.

Tamo gde ljudi nema nema ni tajni.

Selo je kao ispljuvak zalepljeno na obronku planine, čiji i preko leta snežni vrhovi mame poglede i privid lepotom zamajavaju dokone ljude. Otuda i krik beži okomito, dolazi iz nizine, a kuće su ovde kao na lancu obešene uz padinu, jedna poviše druge, nigde sučelice. Njegova je zadnja u tom nizu, zato i poslednja lovi sve vapaje, uzdahe, priče, pa i one šapatom iskazive, leleke i tužbalice kad smrt bane.

Sobe pustahije upijaju goveđu riku, blejanje retkih ovaca, meket koza i psovke čobana, a ponajviše love pramsaje tišine, koja sa maglama dolazi, i ta tišina razjeda, uvlači se u svaki damar, dok se ne ugnezdi u nedrima, ili lobanji, i samo je krik, poput ovog, može bar na kratko odagnati.

Tišine se plašio više od svakog krika, od svih leleka koji kroz minula vremena ni njega, niti njegov dom nisu mimoilazili.

Tišina je kuća smrti, i to je svaka baba u selu znala, pa su se starice umotavale zvončićima i praporcima, bilo čime što zvekeće ili blagim šumovima i bukom remeti tišinu.

 Tako se uz galamu i buku živelo duže.

 Kad mladost umre, sve je umrlo. Život ne obnavljaju starci i mudroslovi, već krv koja ključa, a ovde u selu, počev od njega, sve je odavno zemlja upila u sebe, i snagu, i lepotu sa kojom se dičilo, samo poneka kap preostale krvi hrani postelju srca, i ono malo pameti koja nije iscurela sa očinjim vidom.

Možda se neka zver uhvatila u zamku, možda se orao oglasio krikom, ili neka druga ptica divljine, možda se vetar sudario sa gorjem i stenama pa bolno zajaukao. Možda ga je iz nepamtljivog sna probudio krik koji se godinama taložio u njemu, rastao i snažio, dok je on nestajao i kopnio. Oslobođen stega tela i duše, eto, krik se oglasio. Najteže je razumeti vrisak pobegao iz tame vlastite prirode, iz sebe sama.

Kuća je neke davne godine sagrađena na temeljima tame, i to se nije dalo promeniti. Otkuda najednom svetlost u sobi gde je spavao. Neretko je mislio: svetlije je u svakoj grobnici nego u njegovoj kući.

Postoje snovi iz kojih se ne budimo, i svetlost koju samo jednom vidimo i nikad više, mislio je.

Nije čuo da su ulazna vrata bolno škripnula, nije čuo bat koraka, bojažljiv, doduše, nije video senke ljudi i žena, senke koje su prve dodirnule njegovu postelju, i zaklonile samo njemu vidljivu svetlost, koja se možda i sama oglasila krikom. Toga se nije dosetio. I svetlost ume da se zaprepasti. I nju tama ranjava. A njegov bivak je tako prepun tame. I ova soba. I tišina njena nepromočiva, sve je postalo hrana tame.

Nije čuo reči koje nisu bile njegove. I bolje je što nije čuo. Reči uvek sve pokvare. One, bilo potrebe ili ne bilo, tumače neobjašnjivo.

Šapat pridošlica sekao je tamu i ustajalu tišinu na komade, i kriške rezane sečivom nemuštog suglasja, sa umorom pridošlica izbacivao kroz prozor, koji je par trenutaka ranije, uz škripu otvorila nečija ruka.

- Već se oseća, kazao je čovek koji je ispod kapuljače čuvao svoju tamu i tajnu lica svoga.

- Znao je gde ide. Spremio se na put bez povratka, evo, i cipele je prvi put da znamo od blata očistio, rekla je žena umotana u crnu noć.

- Ovaj pas je bežao i od svoje senke, od nas se nije uplašio, i nije pobegao. Danima zavija i cvili ispod praga, mislili smo glad ga slomila, a nije glad nego tuga, kazao je muškarac, čiju je snagu prihranjivao štap od suve drenovine, drveta koje ne truli.

- Samo pas može da žali nekoga koga niko ne žali, rekao je čovek, čija je senka prva zatvorila kapiju ispred kuće.

- Trebali smo i ranije doći. Gavran mu je još juče sleteo na kuću. Kao da ne prepoznajemo znake smrti. Šta se to sa nama dešava. Ponovo se oglasila žena iz tame.

- Mogao je i kuću zapaliti. Ugarak ispao iz šporeta, žar se ugasio jer su ove patosnice trule.

- Bolje bi bilo da je izgoreo. Ko će ga sada tegliti do groblja, kazao je čovek sa kapuljačom.

Glasovi pridošlih tamom sobe su se mešali kao karte sudbine.

- Ka čijoj kući odlete ona crna ptica, pitala je žena sa zebnjom u glasu.

Odgovora nije bilo.