Predgovor

Како у погледу форме тако и садржаја, збирка фрагмената Веселина Мишнића Другом страном тишине (преступне године) намеће бар две загонетке. Прва се тиче жанра. На први поглед, груписање фрагмената по абецедном реду, могло би сугерисати да је реч о некој врсти лексикона. Али лексикона чега? Лексикони се тичу неке области којој речи и појмови садражани у њему припадају. У овом случају једна таква област тешко да постоји, што се види из огромне разноврсности тема на које се фрагменти односе: од Господа и бесмртности, преко реке или светлости и мрака, обмане или политике, или мушкарца и жене. Могло би се помислити да је реч о регистру појмова неке књиге. Али фрагменти су преузети из великог броја Мишнићевих дела и као целина тешко да просто само указују, попут некаквог аналичког садражаја, на места у њима где се о одговарајућим темама говори. Кључ би морао да буде да је реч о мислима које у овим делима у различитим контекстима спонтано израњају као њихове поенте.

Друга загонетка тиче се питања да ли постоји нешто што ове мисли ипак обједињује, што онда целину књиге која је пред нама чини јединственом. Да ли фрагменти представљају схватања самог аутора која су успут, као знакови крај пута, изложена током писања књига? Овде се суочавамо с проблемом да, с једне стране, према теорији књижевности и књижевној критици, бар кад је у питању роман, схватања ликова не смемо поистоветити са схватањима аутора, док би, с друге стране, прекидање развоја догађаја коментаром аутора, сличном оном што чини хор у грчкој трагедији, могло да наруши природни ток излагања у савременом роману, а што свакако није карактеристика Мишнићеве прозе. Мишљење писца овог Предговора је да су мисли изабране по томе колико су се аутору чиниле значајним, без обзира на то колико би он сам иза сваке од њих стао. Тај значај је оно што их обједињује а не нужно поглед на свет самог аутора, што би, на пример, могао бити случај с Ничеовим фрагментима садржаним у Вољи за моћи. Та чињеница и даје слободу аутору да мисли из својих дела излаже слободно, не ограничавајући се њиховом могућом инконзистенцијом. Главно је да оно што мисли изражавају представља или нешто што бисмо с обзиром на одређене ситуације и сами били склони да прихватимо, или што нам бар помаже да разумемо оне који то чине. У фрагментима је контекст који даје опис ситуација изостављен, али се аутору чинило да су изабране мисли занимвљиве и без тога. Све што смо рекли о врсти књиге која је пред нама и намери аутора сада ћемо илустровати с неколико примера.

У одредници Бог – Господ у фрагменту 5.22 се каже: „Дакле, богови су били лош пример људима. Угледајући се тако на богове, људи су постали изопачени и зли. У покварености човек ипак није могао следити богове. Није имао такве моћи. Богови су убијали своје родитеље, гутали своју тек рођену децу, инцест и родоскрвнуће су били уобичајене појаве. Зло и поквареност су били немерљиви.“ Очигледно се ово што се овде каже о боговима односи на антички политеизам прехришћанског доба. Откуд тако нешто, што подсећа на Платонову критику песништва, у једном савременом тексту, у добу у коме је хришћански свет оставио далеко иза себе паганске богове? По свој прилици, одговор се састоји у томе што овде у ствари и није реч о томе да хомерски богови представљају лош узор, већ о генералном ставу о томе како певање о боговима представља човечију пројекцију. Нису зли и покварени богови већ људи који су их створили и који у њих верују. Што важи за паганске богове важи и за хришћанског Бога. Тако се у фрагменту 5.1 каже: „Ако је Бог творац света, онда је од њега потекла свака идеја. Па и она о злоделима.“ Као што смо горе рекли, овакав дијалектички аргумент не мора да значи да сам аутор у његов закључак верује. Али он свакако представља значајну мисао.

За оне који верују у Бога, присуство зла у свету увек је захтевало теодицеју – оправдање Бога. У својој филозофији митологије Шелинг је наводни неморал хомерских богова (а што он није сматрао неморалом) тумачио тиме што они напросто као бесмртни не подлежу ограничењима која људима намеће чињеница да ће умрети. Без тог ограничења и људи би се понашали исто као богови, и то с правом, јер за бесмртне, свако наводно зло је релативно и пролазно, као у игри. Живећи с ону страну моралног зла, богови су апсолутно блажени. У Мишнићевим фрагментима налазимо разне, донекле сличне идеје када је реч о Господу, то јест о хришћанском Богу. На пример, у 5.15 читамо: „Верујући знају да нико није моћнији од Бога, али он у свом торбаку носи много тајни и много светова, које размешта немерљивим пространствима космоса и нема времена да се замајава жељама појединаца.“ Или, „Век је секунда у божјем времену. Зато Бог не види наше патње, и не чује наше вапаје, само чује онај уједињени, који се вековима из крика у крик таложи...“ (5.13). Са овим је сагласан и следећи иронични закључак: „... ослободимо Бога од наше пакости и злобе, од наше превртљивости и притворности. Оставимо га на миру. Дајмо шансу да нас заборави. Господе, осрамотили смо име твоје, дај нам могућност да га више никада не споменемо. То је права молитва“ (5.16).

Мада има много разних фрагмената који, зависно од контекста, сугеришу различите правце размишљања, бар оно што смо навели могло би се објединити општом мишљу коју смо раније поменули, да говор о боговима и њиховом делању представља људску пројекцију и да зато треба да се окремо себи и животу који на Земљи сами креирамо. Неки фрагменти као да сугеришу да у томе у неким областима постоји историјски напредак. Под одредницом Убице читамо: „Нема убиства које може бити оправдано било којим циљем или идејом“ (111.2), и затим: „Оног ко нас је ранио и имао намеру да нас убије, да смо били у прилици, и ми бисмо у самоодбрани без размишљања убили. Тако је тада било. Данас другачије мислимо. Окренули бисмо главу, и циљали у небо. Не постоји идеја због које би требало насрнути на другог човека, нити због које би се ратовало. Искуство и сазнање промене свест човеку па и начин живота“ (111.3).

У одредници Зло се у фрагменту 30.62 врло радикално каже: „Ратници су доносиоци зла и синови пакла и никако весници лепоте и среће. Они не заслужују никакву славу. Треба их презирати“. Када је у питању бесмртност, видели смо да се и у хеленској и у хришћанској религији однос према богу врти око бесмртности, само што су Грци прихватали своју властиту смртност и препустили боговима да се, захваљујући својој бесмртности, и међу собом и према људима односе слободно, као да је у питању игра, док је хришћански Бог човека и његову смртност ставио у центар космичке драме и послао властитог сина да буде разапет и онда, кроз васкрснуће, спасе човека и отвори му пут у бесмртност. Поводом тога у фрагменту 5.24 читамо: „Друге вере су хиљаду пута хуманије од наше. Само смо ми разапели свога Бога“. И зато, ако је човек творац својих богова, у 3.2 читамо опоре речи: „Бесмртан ако јеси, гробно место те ипак неће заобићи, јер само гробари имају моћ трајнију од вечног, само они знају како се граде ванвремене куће страшног суда. И намеће се злослутно питање: збиља, има ли нешто страшније или горе осуде од непомака гробног места? Има ли веће тескобе и опакије казне од оне коју нам гробари намене чињеницом да у куће које за покојнике граде не усељавају мртве станаре, већ сахрањују њихову вечност“.

Сви фрагменти о којима смо говорили и на известан начин их објединили одишу хуманистичким песимизмом, или бар песимистичким хуманизмом (ако то звучи мање песимистички). Да ли у резидууму хуманитета има места за другачије тонове, као, на пример, у одредници под насловом Живот? Ипак не. Не само што је „живот вечит само тамо где се нико никада није родио“ (25.32), већ и ако нас је било „док нас је било, као да нас није било. Од кад нас је нестало, имало нас је у причама више него икада што нас је за живота било“ (25.18). „Да смо једном доиста живели, као доказ нудимо фотографије на којима трепере вечито залеђени осмеси наших мумифицираних лица, улепшаних за ту прилику, и лажни, као и све што је обмана, све што долази из прошлости“, а за шта „могу послужити изкрзана одела и одећа, којим су се ко зна када гостили мољци, или документа са масним мрљама и разливеним мастилом у речима писама која говоре о пријатељству, љубави, чекању и верности“ (25,14). И није проблем само у томе што је живот једна „пролазна манифестација“ (25.42), већ што је „у неку руку хаос“, мада „постоје и нека правила која га чине смисленијим“ (25.46). и што је „у суштини једна бескрајна чежња, сан који није досањан, јава која није доживљена, лепота која није досегнута“ (25.51). Све у свему „људски живот, то је једна прилично једноставна и једнодимензионална прича. Стање садашње где нас има и где јесмо. Ништа ми не улажемо у будућност. Ми градимо садашњост која ће се сутра тако звати. Лакше нам буде ако свет у којем живимо тако прихватимо. Са тиме треба рашчистити. Колико год хрлили према будућности она ће увек за корак бити бржа. Будућност је у исто време и сан и утопија. И не смемо бити збуњени због нечега што нећемо никада видети и што се не може доживети“ (25.105).

Ова последња анализа, коју можемо назвати логичко-филозофском, као да формулише врсту презентизма, који намеће општи песимистички закључак када је реч о људском животу и његовом смислу, јер укида постојање времена у којем бисмо уопште могли коначно доживети и проживети било шта чему стремимо. Ипак, парадоксално, Мишнић наговештава решење у којем би се квалитет вечности за којим чезнемо и чињеница да смо увек у садашњости на неки начин повезали и измирили. Шта би могло да буде такво да припада садашности а да се ипак доживљава као да је вечито? То је љубав. Као прототип, тренутак заљубљивања није нешто што се у време заљубљености доживљава као поновљиво у неком будућем времену које ће бити садашње, већ као нешто што траје вечито. „Само човек који бескрајно воли, не плаши се реалне смрти. Он страхује само од једне опасности. А та је: да љубав у његовом срцу не умре“ (48.84). Смисао коју доноси љубав је апсолутан. „Половичне љубави не постоје“ (48.77). Видели смо горе, у афоризму 25. 46, да постоје правила која хаотични живот могу учинити смисленијим. Али, смисленим у апсолутном смислу га може учинити само љубав. „Ко нађе љубав, биће срећан, а кога срећа служи – љубав му неће измаћи“ (48.25). „Љубав је дакле непролазна категорија. Она је део ватре која се никад не гаси и не јењава, ма колико тело било склоно издајству и било у дослуху са пролазношћу“ (48. 34). „Кад се воли, воли се читавим телом, сваким дамаром, титрајем душе, игром финих миофибрила, прстима, и само кожа на њима страхује да се тај тренутак додира не изгуби. Нико и ништа не може бити препрека ако се срцем и чистом душом хрли ка ономе ко уме ове дарове да препозна и прихвати“ (48.18).

Претходни цитати говоре о нечему што се може назвати прототип љубави. Али, свакако, Мишнић је светан да постоје и другачији доживљаји који су у суштини слични оваквом прототипу који превазилази презентизам и доноси смисао живота. „Није свет саздан од једне идеје и једне љубави“ (48.65). „Љубави су као и људи по свему различите а опет се чини да су тако сличне“ (48.47). „Тамо где се љубав гнезди или сеје, ништа друго не може боље да успева“ (48.92).

Цела претходна анализа мисли које се тичу Бога, смрти и бесмртности, као и живота, његовог смисла и љубави, показују да се иза њих, колико год водили у различитим правцима, крије поглед аутора који их својим промишљањем повезује. Можемо с разлогом претпоставити да то важи и за остале бројне и разноврсне фрагменте књиге Другом страном тишине (преступне године), и да је Мишнић, поред тога што нам је познат као носилац многих награда за прозу и поезију, и врсни мислилац.

Проф. др Милош Арсенијевић