Jovica Aćin: Pesimistički razbor između života i smrti

U ovoj knjizi eseja i zapisa njen autor od ličnih imena navodi samo jedno. Reč je o izvesnom Apoloniju. Nećete, međutim, znati da li je rečeni Apolonije matematičar, poznat po ispitivanju preseka kupe, ili je to skulptor, koji će, sa svojim bratom, u mermeru isklesati skupinu poznatu kao Fareznijski bik, ili, možda, grčki retor koji je učiteljavao na Rodosu i podučavao, među ostalima, Cicerona i Cezara, ili novopitagorovski filozof i čarobnjak koji je putovao do Indije, usput posetivši Vavilon i Ninivu, ili pak onaj aleksandrijski učenjak, gramatičar, kome dugujemo prvu kritičku studiju o grčkoj sintaksi, a na kraju, zašto ne, mogao bi to bas biti grčki epski pesnik koji je, na osnou predanja o Aronautima, sačinio glasoviti spev Aronautika. Nije verovatno, mada i nije isključeno, da taj Apolonije, čiji nas slučaj ovde od čitalaca pretvara u detektive, može takođe biti izmišljen.

Kako god bilo, i ko god to bio, stvar je simptomatična. Ukratko, prepušteni smo svom oskudnom znanju, ili prevelikom neznanju, i time bačeni u samo srce autorovog stanovišta koje on, u vidokrugu strategije svog promišljanja, bezmalo sistematski sprovodi tokom cele knjige, u kratkim zapisima nalik malim koracima, fragmentima kretanja u prostoru ispisivnog i neispisivnog. To je pesimističko stanovište za koje je čak i puka erudicija samo svojevrstan mit, za koji izvornici, logično, ne mogu postojati, pa je imenovanje nekog izvora već obmana, jer iza svakog izvora postoji drugi izvor, a iza ovog treći, i tako u beskraj. Takav pesimizam znanja, koji odlučno zastupa otvorenost svega što možemo znati, svodi se naposletku na tišinu. I upravo tamo gde iskrsava Apolonije, reč je o tišini. Čovek dok govori – stvara i rastvara smisao, skončavajući u obilju mrtvih reči, a da nije uspeo da išta saopšti drugom. Pročitaćete da se naš zagonetni Apolonije opredelio za tišinu uviđajući da se sve stvari brišu – vrmenom i da se neka konačna misao ne može dosegnuti, da je predaleko od nas, i sve dalja sa svakim našim pokušajem da joj se približimo. Pa i samo pisanje, kako stoji dalje u spomenutom zapisu o tišini, tek je utamničenje reči i misli. Jedino važi reč koja se „otrgnula iz okova“ i hitro iščezava u „šupljinama zemlje“.

Ali, čemu onda i otuda pisanje? Nema sumnje da se usred ovog pesimizma gnezdi, rekao bih, možda ne prejak, ipak dovoljan optimistički blesak. To je neko instiktivno poverenje u pisanje, nada da ćemo, uprkos pisanju kao zatočeništvu, na papiru iznaći oblik koji se da ispisati, čuvajući u sebi sve ono neopisivo, sve oslobođene reči, vremenom izbrisane stvari, misli koje nam beskonačno izmiču. Instinkt pisanja pokazuje se tako kao iskonski pokušaj da se iz tamnice izbavimo – pomoću tamničkog iskustva. Samo je tako objašnjiv paradoks optimizma pisanja zatečenog okorelim pesimizmom ćutanja. Nije taj paradoks potekao ni iz kakve oholosti, nije reč ni o kakvom prerušenom častohleplju koje se služi pisanjem, razotkrivajući našu nemoć da se držimo svojih poslednjih uvida i odluka o rečima i ćutanju, da bi to isto pisanje ponizilo i uveličalo idealno nepisanje, nego je na delu pisanje čija bi čednost trebalo, ako bi to bilo mogće, da ostavi trajniji trag o nama i našem postojanju.

Tišina, da, ali prinuđeni smo da je proglasimo ako ne baš najglasnije, onda svakako šapatom. I to moramo sebi da oprostimo za kakav god da se pesimizam zalagali, a ovaj s kojim se upoznajemo na ovim stranicama nije zbog toga manje crn od ostalih kojim nas opominje istorija. I on bi da bude odvažan i neumoljiv, da ide do kraja, čak i po cenu da sam sebe proguta u protivrečnostima uma koji se sazdaje u svetu kritičke samospoznaje. Njegov ulog je krajnji, jer um, kad je otvoren, kad ne mari za rizike tame s kojom se suočava, nikad ne može i ne sme da anticipuje šta ga sve sačekuje na svakom novom koraku, pa ono što daje u rasponu između života i smrti jednako je nepoznatom koje ga okružuje. Krajnji ulog dosuđen mu je u jednakoj meri u kojoj mu je uskraćeno da bira i da neprestano prihvata da bude izabran. Veličinu tog uloga dočaravaju oni esejski zapisi čiji se profetski ton kazivanja smiruje osobenom jezom pred onim što nam se predstavlja kao kritička samospoznaja. U njihovoj spontanoj, takoreći književnoj filozofiji, zasnovanoj kao egzistencijalistički projekt, bezmalo smo svedoci poduhvata da se misli sama čovekova agonija. Spontano težimo mračnoj fantaziji, uvereni da jedino neopoziva priznanja ko smo i šta smo mogu da nas spasu iz bezdana u koji se sunovraćujemo. Ako ispovedimo sopstvenu nemoć da biramo, možda ćemo biti obdareni ovim izbavljenjem za kojim čeznemo kao za izgubljenim rajem. Tada će i naš neumitni udes, koji nismo izabrali možda biti ne samo podnošljiviji nego i, na tren, ko zna, oslobađajući. Razgolićujemo čovekovu taštinu, njegov fanatizam, njegove iluzije, vidimo u čoveku izazivača užasa, pretvarača u ništavilo, maskiranog večnog prevaranta, ubicu reči. Ali, kad raščistimo iluzije, boli nas sopstvena samoća, strepnja, taj strah od svega i ničega, dok nas, uzneverene, nosi tok vremena. Raspeti između odgovornosti i Boga, vagamo svoje zločine i dosuđene kazne, nikad sigurni da vagamo pravedno. To ovde znači misliti samo agoniju, uz vapaje, uz krike koje ispisujemo i koji se gube u maglovitom prostoru gde kopne krivudave granice između istine i laži. Odlomci takvih, recimo, meditacija Veselina Mišnića, ponekad hotimično ili nehotično suprotstavljenih, podjednako se približavaju gotovo programskim argumentima u prilog životu. Ako je budemo „dozirali“, kaže autor, može biti da će nas smrt ostaviti na miru, jer „prezire samoubice“, ali, i isti mah, kakav je horizont pred čovekom shvaćenim kao greška u stvaranju sveta, greška iz „nehaja“!? To je horizont zanemarene i prognane lepote.

Otkuda ovaj pesimistički izbor između života i smrti, pritešnjen provalijama sa obe strane, stremeći da dopre s onu stranu sučeljenih sila koje ga pritiskaju i nikako ne popuštaju? Moglo bi nam se učiniti da su pred nama monolozi koji žale za gubicima i igubljenim prilikama. Pre bih, ipak, pomislio da se ovde vodi grčevito dijalog s trenutkom i mestom, kao u odlomcima nekog romana iz balkanske kolevke. Romana? Ne, nego hiljadu i jednog romana čiji romaneskni likovi, međusobno se dopunjavajući, upiru svoje reči u naš opstanak, u naša relavantna ili irelevantna egzistencijalna pitanja, promašujući ili pogađajući, kako kad, metu iza koje, kako bi to opet izjavio romaneskni junak, stojimo mi sami. To je naš trenutak i naše mesto. I to su reči koje nam, iz sopstvene tamnice, nudi Mišnić, osetivši kao obavezu da ih saopšti. Ne ubijaju, ali uznemiravaju. Nisu one katastrofa; katastrofa je oko nas. Zamišljene su kao kombinacija koja poziva da se zamislimo, kao zalog života. Uspeju li u tome, slagali se mi s njima ili ne slagali, cenili ih ili ne, zajedno sa svim ostalim knjigama od istog autora, onda nisu uzalud, pa će i ovaj esejistički poduhvat biti upamćen po značaju koji mu dodelimo. Ja u tome, i da hoću, ne mogu ništa da izmenim. Ni Bog, ni Veselin Mišnić, ni čitalac, ne dopuštaju da bude drukčije. Na sreću svih. Biće i glas koji će na istim pretpostavkama prošaputati: ili na nesreću...

Ako sad odmahnete rukom, kao da ste sve razumeli, pogrešićete. Dvosmislenost nije od mene. Taj dvosmisleni šapat koji ističe neodlučnost između sreće i nesreće, nadilazeći pesimistički razbor, žamori i iz knjige koju ste upravo dočitali u sam suton. A ovaj se, suton, poklapa sa sutonom pretpostavki i zaključaka. Da, na istim pretpostavkama mogu se podići različita zdanja. Potom se mirimo sa tim da pretpostavki i zaključaka više nema, i da jedino zvezde, na otvorenom i nedohvatnom nebu, žmirkaju i ništa ne govore.

Jovica Aćin