Iz pogovora: Radoslav Josimović
...Žan Kasu je s pravom podelio moderne pesnike na vokaliste-crtače i konsonantiste-koloriste. Postoje i oni treći, to su polifoničari koji sjedinjuju i jedne i druge, pesnici sinteza. U te spada i Veselin Mišnić. Oni pomeraju granice pesništva u prostornom i vremenskom značenju. Oni izmišljaju, poput Remboa, nove cvetove inove svetove, otkrivaju nove tajne alhemije reči. Oni su pelikani, koji svojom pesničkom krvlju hrane svet oko sebe i duhovno raščerečeni postaju raspeća na raskršćima, putokazi ka jednom danteovoskom sfairosu. Mišnić sa smeškom igra tarantelu, izvodi svoje vrtolomne, sunovratne, pesničke skokove. Zahvaljujući toj svojevrsnoj hrabrosti, Mišnić uspeva, da, igrajući dance macabre na ugljevlju vremena, izbegne smrtonosni zagrljaj bošovskih spodoba, tih Kirki pakla.
Iz tih skokova, otpora, rvanja, rađa se Mišnićeva izdisajna poezija! Ona nema ničeg papirnatog, već predstavlja dubinski izliv jednog kontrapunktskog, mrežastog, opničavog duhovnog krvoprolitanja. Pođimo tim tragom i doći ćemo do vrhunskog boga Utnapištima s pitanjem: Zašto čovek koji čini ovakve podvige biva smrtan?
Pa kad je čovek osuđen da nestane bilo kroz proces sagorevanja ili proces truljenja,onda je prirodno da se pesnik, tipa Mišnića, opredeljuju za prvi, ostavljajući za sobom crveno-beli trag svoje pesničke fantazmagorije.
Mišnićeva filozofija je suviše složena da bi se mogla, kako bi rekao Gete, svesti na tanki končić jedne jedine ideje. U svakom slučaju to nije poruka noli me tangere, već bodlerovsko upozorenje remember. On tu svoju osnovnu temu razvija kao cantus firmus kroz čitavu zbirku, ali kroz različite iznijansirane hipnagogičke slike. One su čas alegorično simboličke, čak blago aluzivne, katkad hiper-pozirane, slojevite a u najvećem broju slučajeva građene na principu kontrasta. Mišnić sprovodi striktno Koktoov pesnički slogan iznenađenja. Zaprepastiti, šokirati, začarati. To su naslovi zamke, enigme, a natpisi ispisani nekom egzotičnom azbukom, davno zaboraljenom, ali prepoznatljivom. To su šarade koje nas mame neprekidno da ih definišemo. Svao ima svoj blagi krescendo, onda usporeni deminuendo, katkad se kraj stopoštava i kao da nema kraja. Pesma se može nastaviti. Taj njegov slobodni blankvers ima svoje neprestane virove i uvire i na svakoj okuci nas iznenađuje, na trenutak nestane kao ponornica da bi ponovo izronio sa jednim novim ogledalom u penušavoj kosi. Njegova poezija je čudni prosedi mrak, koji fosforscentno svetluca kao trulež panja na grobovima. Privlači nas i straši kao senke drveta što plaše decu u vetrovitim sutonima; poezija nosi u sebi neko nedefinisano tajanstvo. Ona se skriva od jarkih boja. Ona je zvukovno najčšće u sotto voce, ona je svojevrsna aleatorična muzika. Ona izranja često iz najdubljih pesnikovih polimpsesta duha, prolazi kroz pesnikove emotivne i racionalne slojeve i dolazi pred nas gotovo bez pukotina.
Zato s posebnom pažnjom čitajmo te njegove geme, to je onaj njegov unutrašnji crveni končić, onaj Arijadnin končić kojim se može izaći iz njegovog zapletenog, sargasovog lavirinta.
