Kritika

Катарина Вуковић-Јовановић

Веселин Мишнић: „Мерач плиме и осеке“, песме Нова Артија, 2022 године

Ко је тај који мери, а не суди?
Таквој вештини кадар је само велики дух, који је интроспекцијом стигао до стадијума да га „плиме“ и „осеке“ не сламају, а опет дирају и померају чинећи га јачим таман толико да успева да се попут каквог одмереног критичара измести, посматра и - мери!
Мери, а не суди, мери, а не куди! Са Енејином стрпљивошћу мери, притом ниједног тренутка, ни у једном стиху, не оклевајући са злослутним прогнозама:

„Мерачи плиме и осеке не оклевају са злослутним прогнозама
најављују долазак олује
мада је туристичка сезона у јеку“
(„Мерач плиме и осеке, Разгледница из Афитоса…)

И није ово, да не буде забуне, какав критичар савременик без пута иза и испред себе, већ путник кроз време налик Скерлићу из доба буђења националне свести, када је мерење било у функцији, а реч - чиста и тешка, таман толико колико и сама револуција!

Појам ритма код овог мерача васељене губи апстрактни карактер и ступа у везу са реченицом баш онако како су прокламовали Шкловски,  Јакубински, Тињанов…

Отуд сасвим очекивано, у збирци „Мерач плиме и осеке“ Веселина Мишнића, садржај не стоји ван форме, нити се са каквом стрепњом и муком уклапа у њу, већ напротив недри оригиналан песнички говор, који Мишнића чини поетом, са ако не посебним, а оно само својим местом без адекватне замене и уступка у свету савремене српске поезије и стваралаштва.

Структура збирке поезије „Мерач плиме и осеке“ сачињена од пет целина са по 15 песама (изузев прве и последње у којима је смислено начињен однос 19 према 11 са четири мање, односно четири више), ништа је друго до вешта, по много чему, формалистичка градација, која наликује животу каква смртника.

Збирка је отворена, разуме се, „Кабастим стварима“ каквима смо засути на сваком почетку, па и оном када смо случајно позвани на овај свет.
Мистика, пак првих корака оличена је у „Другој страни тишине“, а хормонска бура егзистирања засипа нас философским мислима кроз „Баладе о мамурлуку“ и „Преступне године“.

У метафизичке висине, Мишнић нас напослетку диже, чиме друго до „Језиком стена“… стена, којима се апострофира оно највише, нечујно, вечито, нама тако страно и непознато… оно, од чега стрепимо и чега се бојимо до те мере да му се безмало мазохистички и катарзички дивимо!

Стена, ништа мање и симбола апостола Петра, чија семантика указује на постојаност и чврстину, снагу, којој само натпросечни духови могу да теже.
Ненаметљиво се служећи поступком „тешке форме“, Мишнић без уступака, одмах на почетку збирке, у песми „Мерач плиме и осеке, разгледници из Афитоса“  повећава дужину опажања, које у овом стилском захвату давно једном постаде само себи циљ.

А реч… Мишнићева реч улазећи у стих, као да се „вади из обичног говора“, баш онако како је својевремено прокламовао Тињанов:

„На зидинама оближњег Афитоса
помало ритуално
мештанин умазан уљаним бојама
разговара са портретом Фриде Кало
И то се понавља из дана у дан.“    
(„Мерач плиме и осеке, Разгледница из Афитоса“)

И овако диљем збирке… Читалац као да сваког тренутка може са ствараоцем да улети у дијалог, који га вреба са сваке странице.
Реминесценција на српску митологију и Мишнићево поимање онтолошког једноставно тече из стихова уводне целине насловљене „Кабасте ствари“.
У том смислу најдоминантнија је свакако песма „Храст паганске вере, порекло боја, жишка…“.

Храсту је овде враћена исконска улога Перуновог дрвета, које привлачи гром (казну) и кишу (живот) симболизујући узвишеност, а са својим обнављајућим зеленилом и сам живот!

Врх његов је небо, а корен - оно хтонско, доњи свет, стециште Чајкановићевих утвара и сабласти, место где је време стало гутајући људске главе.
Каква вертикала!

„Времену се нико умилио није.
Зар пепео није семе ништавила.
Мапу умирања
Уцртава рука безумника“
(„Храст паганске вере, порекло боја, жишка…“)

У наредну песничку целину, заправо метафору животне фазе, из „Кабастих ствари“ аутор нас уводи стиховима „Селидбе кабастих ствари“:

„Из тог кала се први човек родио.
Са тог места кренуо је и мит
О пустињи,
о ходочашћу,
о губавцима,
и мит о Богу“.

Тако заправо креће мит о ходочашћу кроз „Другу страну тишине“, својеврсну метафору мистерије првих животних корака, која нам у песничкој интерпретацији остаје вечна, неухватљива непознаница:

„Измешајмо карте  које нам је судбина посудила.
Учинимо то како и приличи
Затворених очију укажимо поштовање слепилу
Било којег космичког врта
чији смо убоги наследници“.
(„Измешајмо карте које нам је судбина уделила“)

Стога не чуди што ово животно поглавље Мишнић завршава помало Шопенхауеровски  питајући се има ли заправо Бога?

„Шта ли смо Богу замерили
да ћути и презире
баш оне који јавно говоре
како знају да га има
и да постоји“
(„Има ли Бога“)

И тако се кроз једно од најмистериознијих, а опет најчешће постављаних питања стиже до „Баладе о мамурлуку“ - метафоре зрелог доба. Онај ко га се дочепао, пева Мишнић, причаће о тој загонетној томболи, таман онако како је својевремено говорио Гундулић у „Осману“ о „колу среће које се окреће“:

„Тко би гори, ето је доли, а тко доли, гори устаје“.

„Ко год је живу главу
из рата извукао
гледали су га сумњичаво
и попреко
као да је и Богу
и народу
грешан остао“
(„Фртаљ незаслужене среће, томбола…“)

У таквом животу званом томбола, једино чиме човек може суверено да влада су - речи… или, и није баш тако… Мишнић је чини се од оних, који не верују да човек влада снагом речи.

Од оних, који верују да су речи несавршене, често извор неспоразума и грешака у егоцентричном друштву и свету, у којем се налик времену непосредно пре пада Вавилонске куле све тумачи на свој, себични и нарцисоидни начин… разуме се, уједно и једино „исправан“ начин.

„Речи последње сазнају
да их је неко изговорио
...
Снови су неночекивано подли
ако их суочимо са јавом“
(„Речи последње сазнају зашто их је неко изговорио“)

Само да човек не заборави доба грађења Вавилонске куле, као да Мишнић вапи, доба када је у свој својој величини помислио да може да досегне Бога, и када га је иста та Божја рука вратила на место које му по постању једино припада.

„Преступне године“, својеврсни су след „Баладе о мамурлуку", апотеоза хормонске буре, са како Мишнић досетљиво подвлачи „песмама, које су све љубавне, а ниједна очајна“, и посвећене - Паблу Неруди, песниковом брату по осећају за љубав, пустош, самоћу, патњу, борбу и смрт:

„Нема те
и нема ме
а толико тога сам још
имао да ти кажем.
Пролази време љубави.
Пролази.
И мене слични снови маме.
И док сам будан
наручујем
још једно пиће
горчине
у којем се лагано топи
у две глуве чаше
коцка леда за двоје.
(„Коцка леда за две глуве чаше“)

И баш тако, ниједна од ових љубавних није очајна, али је зато скоро свака - сетна са призвуком те проклете, неизбежне пролазности оличене како у сензуалном, тако и у духовном:

„Прошло је време бескрајних кругова,
Бутине твоје обле као месец
Крију историју кајања
…
И мене ево метла пролазности мете,
Старим као сенка коју опало лишће храни.
Боре ванвременске скривам у недрима.
Хтео сам да те охрабрим
обмањивачким речима утехе.
А онда сам заћутао
јер обоје знамо
све је издашније од ране немоћи.“
(„Читам између редова оно што у твом писму није написано“)

Уз навике у љубави, које су по Мишнићу „верне слуге смрти“ и истицање све чешћих посета преступних година, које љубавницима „безобразно отимају време“, трајно их, притом, удаљавајући („Вапај из минулог века, отимачи времена, искупљење…“), песник ову Нерудину целину поентира стиховима о далекој будућности „у којој нас неће бити“, а у којој ће уз, помало песимистички призвук, све опет бити исто:

„Замисли
на данашњи дан
и у времену које неће бити наше
у некој далекој будућности
можда ће се наново родити
они наши потајни снови
које смо безазлено и наивно
забораву
у бесцење продавали.“
(„Неће нас бити у некој далекој будућности“) 

Од „Тунелом се брже стиже до светлости“, преко поетске структуре „Јесмо ли ловина срне или вука“ до последње у низу „Што је прошло неће се вратити“, завршна целина „Језик стена“ заправо је затворени круг једног живота испуњеног „плимама“ и „осекама“ у којем се преплићу „светло“ и „тама“:

„Нека буде што не може бити
Јер траг није ничему остао
Што је прошло неће се вратити
Од Бога и Ђаво постао

Друмови су сетом оковани
Од те бољке не има спасења
Где су ноћи тамо су и дани
Сви таоци и врења и зрења.“
(„Што је прошло неће се вратити“)

И тако Мишнић кроз реминесценцију на Волтера, који је давно рекао:“ Тек што је човек почео помало да учи, долази смрт“, овом целином заправо вешто гради сусрет са Танатосом и само потенцијалном вечношћу.

Можда је у том духу најбоља најава „Језика стена“, већ на почетку, у „Кабастим стварима“ - „Присан разговор са празнином“ посвећен великом Чедомиру Мирковићу:

„Када пријатељи оду
Све се своди на окаснели призив смрти
и присан разговор са празнином“.

Структурно повезујући прву и последњу целину, песник овако потенцира да је  круг живота затворен…
Онако како се Мишнић осећа у присном разговору са празнином, пре или касније се сви осете. Све то, чему смо Његошевски „наредни“, дође као усуд или проклетство, с којим немамо друге до да се сложимо.

Рођени смо да умремо и то је, мири се Мишнић,  једноставно тако!

Но, као велики духови, о томе још увек можемо да промишљамо... док нас вечност не прогута:

„Камен памти што човек не може
и верни је слуга ништавилу“
(„Што је прошло неће се вратити“)

У мору конзументске литературе, Мишнићева поетска линија овековечена у стиховима „Мерача плиме и осеке“ спој је, на српској литерарној сцени, све ређег класичног метафизичког промишљања са реминесценцијама на једног Дучића или Киша и формалистичке поетске дијалектике, која нас чврсто веже за време коме још увек припадамо.

У оваквој егзотичној, а све ређе присутној поетској комбинацији, слободно би се могао направити избор свевремених Мишнићевих рефлексија.
Мисли, које нас враћају оним исконским питањима о којима велики духови промишљају, од Антике на овамо, а на која нико никада није, нити ће дати одговор: Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо? Шта је смисао, а шта срећа, љубав или смрт?    

    • „Нагост је стање духа, а можда и најава кризе у текстилној индустрији“
    • „Обмане су јефтиније од чекања. Лаковерне је пожељно замајавати“
    • „Када пријатељи оду, све се своди на окаснели призив смрти и присан разговор са празнином“
    • „Хоћемо-нећемо, дилема је вечна. И јуче и сутра исто семе носе“
    • „Шта ли смо Богу замерили да ћути и презире“
    • „Речи последње сазнају да их је неко изговорио“
    • „Навике су верне слуге смрти“
    • „Снови су неочекивано подли ако их суочимо са јавом“
    • „Камен памти што човек не може и верни је слуга ништавилу“

И овако бисмо унедоглед могли издвајати Мишнићева општа места на којима је изграђена не само збирка „Мерач плиме и осеке“, већ и цивилизација у којој бивствујемо, а о којој, сложио би се сигурно са нама и сам аутор - напослетку ништа не знамо.

„И јуче и сутра исто семе носе“, то је макар извесно… И још нешто:

„У древној књизи успомена
неко је једном и ову поруку записао.
Можда је и моја хитра рука
у том запису имала удела.
Мртав је онај који не препознаје светлост.
А нарочито
онај у коме се радост
заувек угасила.“
(„Рам за тугу празнину попуњава“)

Хитра Мишнићева рука овде исписује редове наде и вере. Стихове, који напослетку откривају библијску истину да је срећа без обзира на изборе, па чак и судбину, или како би је исконски хришћањи назвали „Божју промисао“, само у једноме - у светлости… оној, која не дозвољава да се у човеку угасе радост и љубав, главни савезници у борби против седам смртних грехова.

То је суштина „Језика стена“, суштина збирке „Мерач плиме и осеке“, суштина живота, суштина свега! 

Мастер професор језика и књижевности
Катарина Вуковић Јовановић