Recenzija
RECENZIJA ZA ZBIRКU PESAMA „ZAŠTO SE NISAM RUКOVAO SA MAJMUNOM OD BRONZE“ VESELINA MIŠNIĆA
Sabrane u zbirci „Zašto se nisam rukovao sa majmunom od bronze“ pesme Veselina Mišnića ukazuju na strahobnu antroplošku krizu današnjeg čoveka i sveta, na vrtloge svakodnevnih anksioznosti, na kovitlace presnog životnog realiteta, na studen tuđih svetova. Mišnić je u ovoj knjizi neka vrsta antropologa u pesničkom obliku, ali i pouzdanog tumača tužne drame ljudskog postojanja pod zvezdama: „Čemu putokazi/tamo gde se nismo uputili/ionako nema prepreka na putu do ništavila/ako se tamo krene/cilj se ne može promašiti!
Кakvi žestoki stihovi! Кakav primer ikonizovanja čovečanstva u svom raspadnom postludijumu! Ova zbirka prepuna je ovakvih stihova. Da, ako se krene u ništavilo, cilj se ne može promašiti. Ovo je dostojno sioranovskih filozofskih uvida.
No, najlepše od svega je to što su Mišnićeve pesme začinjene (kao kakvim retkim istočnjačkim začinom) zrnom deziluzionirajućeg humora i estetskog upravljanja apsurdom. I upravo tim postupkom Veselin Mišnić denotira realnost. Višeznačnost, sarkastičnost, nesentimentalni pristup jeziku i svetu – sve su to odlike ovih izuzetno promišljenih pesama koje su se na jedan prirodan način zaoblile u jedinstvenu kolekciju, u celinu koja poseduje upućenost na smisao jednog višeg reda.
Dragan Jovanović Danilov
