Milovan Vržina: Ne biti zec
Na kraju milenijuma, kad je sve postalo brzina, a ona, opet, sintagma za nedorečenost i kustos, aforizmi Veselina Mišnića, pesnika, pripovedača i romanopisca, kao da opet prkose i inate se unapred datim definicijama.
Nekoliko stotina aforizama u knjizi Kornjače Galapagosa, svojim višeslojnim misaonim i smisaonim igrama upravo razgrađuju mit o brzini kao mehur od sapunice. U sveopštoj želji, a sve govori da je to već postala ozbiljna mana, da poruku zatrpavamo čitavom gomilom nepotrebnih, gotovo izpraznih reči, aforizam Veselina Mišnića, teži samo jednom: da glupost obelodani, da je izvede na vetrometinu, ogoljenu i čistu, bez velova i oblandi, i tu ostavi da „govori“, i „svedoči“...
U tom izvođenju na čistinu, na brisani prostor, svih paradoksa, besmisla, moralnih dilema, duhovne skučenosti, pa i bahatosti, Mišniću je pomoglo i iskustvo pesnika. Romanopisac u njemu, vodio ga je sigurnim putem otkrivanja onog satiričnog zrna, onog nukleosa, klice satiričnog, kroz sve moguće zamke, i kroz sva moguća iskušenja. Sa druge strane, pesnik u njemu, sačuvao ga je surovosti, odsustvo emocija, pa ako hoćete i simpatija za otkriveno.
Mišnićev ironijski ton u opštem satiričnom kazivanju danas, prepoznatljiv je upravo po svežem, neočekivanom, originalnom poentiranju. Tu sposobnost da na ironičan način posmatra svet, Mišnić duguje i jednoj, naoko beznačajnoj, ali veoma važnoj osobini – bavljenju sportom. Ne toliko zbog one izreke da je u zdravom telu zdrav duh, koliko disciplini i samodisciplini koju sport i briga o mentalnom zdravlju nosi. U tom saznanju treba i tražiti lakoću kojom Mišnić skraćuje put do žaoke, snagu kojom odbacuje nepotrebno da bi se ona pojavila u svoj svojoj blistavosti. Ta samodisciplina ogleda se i u neprekidnoj žeđi da se smišljeno sačuva, „da ne pobegne“ u sivilo i besmisao u kome žive sve naše nedorečenosti.
Kad Mišnić kaže „Ako smo na dnu, onda više nema pada!“, on jasno želi da nam poruči, gorko doduše, da je pad zaustavljen! A to je već psihološka pobeda nad propadanjem, onim čega smo svedoci, i učesnici. A to što smo na dnu, šansa je za novi skok; odškrinuta vrata za nova isijavanja duha!
Mišnićeva optika je toliko nenametljiva, i retko da mu promiče ma i najmanja nelogičnost; bode mu oči amoralnost, surovost i prevrtljivost, hipokrizija i začaurenost svake vrste.
Kao posmatrač, otvorenih receptora, psihološki potpuno spreman da nam čaroliju zapažanja iznijansira u svega nekoliko reči, Mišnić treperi i golica. Iz tog treperenja, i te golicavosti, čitalac lako zaključuje da je i on to imao na umu, da mu je aforizam bio „na vrh jezika“, osećen i izbrušen, gotovo njegov. Pričini mu se da je i sam pisac bio tu, u njegovoj koži, i osluškivao... samo je imao još tu dozu stvaralačke drskosti da to i zapiše i potpiše.
Kornjače Galapagosa je, pre svega, jedna izuzetno poštena knjiga aforizama. U njoj će čitalac pronaći želju za pustolovinom kroz bespuća, kroz surovost, kroz despotizam, poganost, zlo, glupost i samoljublje, kroz nepogrešivost i sliku o njoj, kroz sunovrat i priču o sunovratu... To su one teme koje nas žuljaju kao društvo, ali nas još više podstiču na preispitivanje o sopstvenoj ulozi u svemu tome.
Sa kornjačama Galapagosa i Veselin Mišnić kao pisac brže stiže do svojih čitalaca, već naviklih na iznenađenja koja svakom svojom knjigom priređuje. A onih zečeva, iz basne o zecu i kornjači, kojih u svakoj literaturi ima, nadmenih a opet bojažljivim na svaki šum, uvek će biti.
Milovan Vržina
