Nagrada Radoje Domanović
Prvo si smešan sebi. Pa si onda smešan drugima. I onda dobiješ nagradu koja nije smešna.
Kako god, znamo kako se nagrade kod nas dobijaju, i po babu i po stričevima, pa me je ova nagrada zaista zatekla, da ne kažem zbunila, jer niko iz žirija mi nije ni rod ni pomozi bog. Ili je samo tako u satiri da je žiriranje objektivno. Možda sa tom gospodom iz žirija ipak nije nešto u redu, i ja iskrenu brinem za njih.
Ako niste član Srpskog Književnog Društva ( a ja nisam, mogao sam biti, ali sam prosuđivao po starešinstvu, pa mi je nekako bilo bliže Udrženje Književnika Srbije. I eto izabrao sam ovo starije. Ili je ono mene izabralo, svejedno je, dakle, ako niste član ovog SKD društva vi nemate nikakvu šansu da dobijete nagradu koja vama, ili vašem delu po kvalitetu i pripada. Sem ako niste zalutali u mutne satirične vode, pa vas zaobilaze kojekave nameštaljke i čaršijske malograđanske igrarije.
Sve ovo govorim u svoje ime, i iskren da budem, nagrade se nikada nisu nalazile na listi mojih želja i prioriteta. Kada su stvaraocu potrebne kao podstrek, jer šta je drugo svrha nagrada, njih nema ni od korova.
Jedna od zbilja retkih nagrada koja se može dobiti u svim stvaralačkim dobima, pa i onom poslednjem, jeste nagrada koja nosi ime Radoja Domanovića. Zato što je to mučenička nagrada, kao što je i Domanović bio mučenik. I zato što se ona dodeljuje za ono što umetniku niko ne može oduzeti, a to je dostojanstvo kritičke i samokritičke misli.
A evo i nekoliko zaključaka o nagradi koja nosi ime Radoja Domanovića. Ili kako ja to vidim i doživljavam.
Ako je ikada na ovim prostorima rođen pisac vizionar, i neko ko je u svom skromnom književnom opusu pisao o savremenom trenutku, onom u kojem je i živio i živ umirao, izgleda da je to bio Radoje Domanović, jer o njemu je reč, ipak više je pisao za budućnost i vreme u kojem ga neće biti.
Evo najboljeg primera da neki veliki umovi ostave neizbrisive tragove, pa makar to bilo kao u Domanovićevom slučaju tih desetak pripovedaka, i njihov genijalni stvaralački duh nastavlja da lebdi, nadgleda i podseća i na tog pisca kojeg nema, i na njegovo neprolazno delo. Istovremeno tu je da u vremenima koja dolaze, uvek nanovo i nanovo opominje, da se u oholosti ne pretera, i da stalno ukazuje da glupost poslednja umire.
Od srpskih realista koju su mahom pisali o prošlim vremenima, samo su Domanović i Svetolik Ranković, obojica iz Šumadije, pisali o savremenom trenutku i onome što se tada dešavalo. Domanović je ipak otišao i korak dalje, svoje pripovesti smestio je u vanvremensku zonu i sa njima zakoračio u budućnost, sluteći da će njegov neponovljivi sarkazam i ironija naći mesto i pribežište u mnogim budućim vremenima.
Ljudi o kojima je Domanović pisao nisu se menjali ni u njegovom, ni u ovim našim vremenima. Matrica je ostajala ista, samo smo menjali celofansku odeću i ništa više. Njegov Vođa se umnožavao do apsurdnosti. Jedan je nasleđivao drugog, i svojim slepilom činio da narod i ono malo preostalog vida izgubi, srljajući iz ambisa u ambis.
Iz onog vremena i one daljine Domanović je proročki slikao naše vođe i ne samo naše. I mada tu nema Domanovićeve krivice, mi i danas pokušavamo na nadživimo njegovu fantazmagoričnu, vizionarsku apokalipsu. U njoj se decenijama davimo i batrgamo kao kokoši bez glave.
Duh Radoja Domanovića je večan, ali nažalost večni su i otelotvorivi i likovi o kojima je pisao.
Veliki pisci su savremeni u svim vremenima. Njih nema ali oni ne umiru. Takav je slučaj is a Domanovićem.
S pravom se možemo pitati da li je Fransoa Mari Aruet, ili samo Volter, ( 1694 - 1776 ) pisao Kandida za ovo naše vreme. Ima li igde te obećane zemlje Eldorado o kojoj je pre dva ipo veka govorio ovaj veliki francuski prosvetitelj. Za takvom zemljom tragaju i Domanovićevi junaci. Za takvom zemljom tragaju i naši savremenici, i u svim traganjima propadaju i nestaju. Pitam se, jer znam da se i vi pitate: živimo li mi više nego ikada u Domanovićevoj Stradiji.
Veselin Mišnić
2011, Beograd
