„Zlatne misli“ Veselina Mišnića, prikaz, Aleksandar ČOTRIĆ

Veselin Mišnić je svestran autor koji piše poeziju, romane, aforizme, pripovetke i eseje. On je „univerzalista“ koji sa neverovatnom lakoćom uspeva da se transformiše od knjige do knjige, od žanra do žanra. Iako, kao Arhimed, ima svoje stvaralačke krugove, oni nisu paraleleni, nego se dodiruju, prepliću i poklapaju. Ovaj čarobnjak reči oglasio se u jugoslovenskoj književnosti već kao osamnaestogodišnjak zbirkom pesama „Čarolije“. Objavio je od tada trideset knjiga, među kojima i osam zbirki aforizama. Sve Mišnićeve knjige aforizama postigle su zapažen uspeh i skretale su pažnju, i na sebe i na autora, a o njihovoj umetničkoj vrednosti govore i vrlo umešno izabrani naslovi: „Trešnje boje trule višnje“, „Kornjače Galapagosa“, „Golgota sa srećnim krajem“, „Revijalni genocid“, „Uredno složeni januci“ i „Slatko od ludila“. Ovom nizu bi trebalo dodati i dve knjige izabranih aforizama.
 
Mišnićevi aforizmi su prevođeni na engleski, španski, poljski, ruski, bugarski, rumunski, italijanski, nemački, francuski i druge jezike, a autor je uvršten u antologije srpskog, crnogorskog i svetskog aforizma.
 
Jedan od najpriznatijih svetskih autora kratke forme Stanislav Ježi Lec, sebe nikada nije nazivao aforističarem. Ovaj veliki Poljak isticao je da je on lirski pesnik, a zatim i pisac fraški, najpoljskijeg satiričnog žanra, sličnog epigramu. Treba li isticati da Leca danas, pedeset godina od njegove smrti, svi prevashodno doživljavaju kao izuzetnog aforističara, tvorca besmrtnih „Neočešljanih misli“.
 I Veselin Mišnić ne određuje sebe, prvenstveno, kao satiričara, još manje kao aforističira, ali je činjenica da je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca sentenci i maksima. Ponekad se pitam da li njegovi aforizmi nastaju kao nusprodukt romana i pripovedaka, ili su romani i pripovetke nusprodukt njegove aforistike. Za ilustraciju te uzajamnosti između najkraće i najduže književne forme citiraću dvojicu ruskih aforističara. Po Vladimiru Goloborodku „aforizam je pažljivo redigovan roman“, a Leonid Krajnov-Ritov smatra da je aforizam „roman ispričan jednom rečenicom“.
Iako nije previše prisutan u medijima koji objavljuju humor i satiru, Mišnić nas svaki put više nego prijatno iznenadi brojem aforizama u svojim knjigama, a još više njihovim kvalitetom. Za njega je aforizam „biser koji mami lepotom i koji se retko nalazi“. Zato on aforistiku doživljava kao „ronjenje na dah u potrazi za biserima“.
 
Mišnić je zbog vrednosti svoje aforistike poneo nagradu „Radoje Domanović“, najznačajnije priznanje za satiru u Srbiji, i to za knjigu „Uredno složeni jauci“ koja se pojavila 2010. godine. Na svečanosti uručenja nagrade u Udruženju književnika Srbije Lari Mišnić je izgovorio: „Jedna od zbilja retkih nagrada koja se može dobiti u svim stvaralačkim dobima, pa i onom poslednjem, jeste nagrada  koja nosi ime Radoja Domanovića. Zato što  je to mučenička nagrada, kao što je i Domanović bio mučenik. I zato što se ona dodeljuje za ono što umetniku niko ne može oduzeti, a to je  dostojanstvo kritičke i samokritičke misli.“  Godine 2016. Mišnić je dobio ugledno priznanje „Dragiša Kašiković“, nazvano po još jednom martiru, koji je bio gonjen i zlostavljan, i na kraju ubijen zbog svoje ideje.
 
U zbirci „Slatko od ludila“, koja je objavljena juna 2016. godine, kod izdavača „Industrija knjiga“ iz Beograda, Mišnić je demonstrirao sve osobine svojeg izuzetnog aforističarskog stvaralaštva.
 
Mišnić je darovit, načitan, erudita, pismen i produktivan pisac. Zato je lepo i lako pisati o njegovim knjigama, uključujući i aforizme, jer on ne može da napiše loše delo. Ovaj vrsni aforističar u kratkoj formi ne piše o dnevnim događajima, već za sutra. Teži sentencijskim aforizmima koji su se kroz istoriju nazivali „zlatne misli“. Nema sumnje da će Mišnićevi aforizmi doživeti i aktuelnu recepciju, ali su pisani za dugo trajanje i s namerom da postignu univerzalno važenje. Mišnić nastoji da njegove rečenice budu asocijativno bogate, i da ih učini mudrim, duhovitim i umetnički vrednim. Ovaj autor ima brz misaoni refleks, ume da modifikuje narodne poslovice, fraze i izreke, da ih osavremeni, da vrhom pera načini hirurški zahvat, zna da posmatra iz više uglova, najčešće iz onog iskošenog, ume da upoređuje... Po Mišniću, „u dobrom aforizmu mora da bude više misli, nego reči“. Ovaj satiričar ne piše da se dopadne, već da kritički progovori o svemu što nije dobro. Nije mu namera da trenutno opčini čitaoca, već da o njegovim porukama ozbiljno i dugo razmišlja. Njega ne privlači efemerno, već ontološko.On u književnom stvaranju dosledno zastupa svoje vjeruju, zbog čega je autor kojem se veruje.Nastoji da njegove misli imaju trajniju filozofsko-književnu vrednost. On piše o pojedinačnom na opšti način, a o praktičnom kroz teorijski diskurs. Odlikuje ga veoma širok stilski dijapazon, kao i vrlo raznovrstan izbor tema, što potvrđuje i ova knjiga u kojoj su aforizmi tematski grupisani, po poglavljima - „Uzlazne stranputice“, „Uvod u lovačke priče“, „Sport bez razonode“, „Umobolne dosetke“, „Slatko od ludila“ i „Testament beskućnika“. Kao što vidimo, i nazivi poglavlja su aforističarski intonirani, a u tematskim celinama aforizmi su svrstani po unutrašnjoj logici i komplementarnosti.
 
Mišnić piše veoma oštro (o vođi, vladi, vladajućim strankama, tajkunima, medijskim mogulima...), ali bez mržnje i uvreda - načelno, a ne ad hominem. U stvaralaštvu ga odlikuje književna hrabrost i on nas uverava svakom knjigom, svakim aforizmom da se dosledno drži stava, po kojem je - „satira takav književni rod kojem bez hrabrosti nema opstanka“. Ispod maske ironije i cinizma u njegovim kritičkim opseravacijama i invektivama krije se topla ljudska duša, samilosna, tolerantna i hrišćanska.
 
Možda će se ponekom čitaocu učiniti da je u knji¬zi „Slatko od ludila“ previše depresivnih i neveselih tema, ali su one za savremene satiričare neizbežne, jer o čemu god da u Srbiji pišu, jeste crni humor. Čitajući „Slatko od ludila“ možemo da se uverimo koliko mudrost može da bude gorka.
 
„Posvećenici književnosti, njegovi tumači strogi istoričari iz bliže i dalje budućnosti moraće da smeste Mišnića u samu elitu književnih stvaralaca posle Drugog svetskog rata, a samim tim i burnog i ćudljivog 20. veka. Naravno, taj put je nastavljen i u ovom veku novih nadanja i novih početaka“, zapisao je o Mišniću poznati antropolog i književni kritičar dr Jovica Stojanović.
 
Miša Vojisavljević je zaključio da je „aforizam srpska borilačka veština“. Ako taj iskaz prihvatimo, onda je Veselin Mišnić u aforistici nosilac najvišeg zvanja - crnog pojasa, deseti dan.

Aleksandar ČOTRIĆ