Sadašnjost kao rđava beskonačnost, prikaz, Vitomir Teofilović
Naslovom nove zbirke aforizama Mišnić je apstraktnu imenicu ludilo transformisao u neku voćku čudnovatu i od nje nam skuvao slatko. Slatko od ludila poimamo kao aluziju na društvo i vreme u kome živimo. Psihopatologiju svakodnevice nam aktuelni političari svakodnevno podastiru ne kao puko životarenje već kao neprestanu svetkovinu, kao svakodnevni napredak u svakom pogledu. To varanje nas i ujedno samozavaravanje krojača naše sudbine ne može, sugeriše nam satiričar, biti bez dosluha sa ludilom. I političari i ludaci, naime, ne žive u realnom svetu. Sivilo svakodnevice ludacima je nepodnošljivo kao neprestana praznina, kao duševna pustinja, zato im se na svakom koraku priviđaju bajkolike fatamorgane ili prizori životne opasnosti. Političari, pak, ne podnose sivilo svakodnevice jer su ga sami proizveli i stvorili od njega začarani krug, lavirint bez izlaza, koji su filozofi nazvalirđava beskonačnost. Oni sklanjaju pogled od tog večnog ponavljanja istog i u svom samozavaravanju ne samo ono što traljavo čine već i svaku svoju primisao propagiraju kao istorijsku učinkovitost. Njihove reči nisu obećanja za budućnost već se svakodnevno "pretvaraju" u pruge, mostove, tunele, autostrade... Ako se, a događa se tu i tamo, neko razuman usudi da kaže da je vođa slep i da će nas odvesti u provaliju, odmah ga proglase ludim: "Neko je opet postavio pitanje našeg opstanka! Da li je taj normalan?!" Poimajući, zaslugom unakrsnog pranja mozga – demagoškom retorikom i masovnim medijima – pseudoistinu kao istinu, percipiramo osećaj za realnost kao bolest: "Od te bolesti nismo mogli da se izlečimo, pa smo je sasekli u korenu.
U psihopatologiji i osnovni životni orijentiri gube svoje predznake, belo postaje crno, a crno može da zasvetli kao izlaz iz tunela: "Provalija ima dubinu koja obećava." Evo izvrsnog ukrštaja značenjskih antipoda – metafore koja simbolizuje sunovrat, pad u nigdinu i ništavilo... i ideološke sintagme u funkciji najave srećnog ishoda.
Dugotrajni haos među koordinatama i parametrima proizvodi pogubnu posledicu – intelektualnu i moralnu smrt. To tragično stanje satiričar nam predočava spregom folklornih idioma živ mrtvac i ubiti u pojam: "Mi smo živi mrtvaci. Svi smo ubijeni u pojam." Kome onda verovati? Pisac nas upućuje na jedino pravo mesto, izmeštajući sintagmu Ljudi od reči iz polja spokojne i ugodne egzistencije u polje bede: "Verujte ljudima od reči. Oni drugo ništa i nemaju". U istinitost svojih reči pisac nas uverava prizivom najviše moguće instance jednim od najkraćih, ali značenjem krcatim i višeslojnim aforizmom: "Bog mi je svedok. I to zaštićeni." Evo opet stilističke majstorije, višestrukog ukrštaja sintagme pozitivne konotacije najvišeg ranga – Boga svedoka i reči zaštita, koja ovaploćuje očuvanje svih realija i vrednosti. No, to je samo prvi, doslovni smisao. Ulaskom u novu sintagmu pridev zaštićeni iz pozitivne konotacije prelazi u negativnu – zaštićeni svedoci su, kao učesnici nekog zlodela, daleko i od ljudskih uzora a kamoli ljudski sinonim za Svevišnjeg. Povezivanjem pojmova Boga svedoka i zaštićenog svedoka, satiričar nas upozorava na njegovu samovlasnu i neograničenu moć, a time i na karakter i stanje države.
Krivicu za intelektualno propadanje roda svoga naš satiričar ne pripisuje nikom eksplicitno i predočava je u neutralnoj, pasivnoj formi, ali iz ukupnog mozaika njegovog viđenja sopstvenog društva izvesno je da je glavni krivac za neveselo stanje u kome živimo politika, odnosno vlast, glavni krojač sudbine naroda o kome se političari navodno neprestano staraju. Iako nije imenovan, krivac se nazire: "Odliv mozgova ispraćen je uz pesmu: Zbogom pameti!" I u ovom aforizmu Mišnić je ukrstio dve sintagme, ali pošto imaju istu a ne suprotnu konotaciju – obe imaju negativan predznak, pisac se majstorski poslužio medijacijom: pesmom, koja po opštem mnjenju ovaploćuje pozitivno, afirmativno načelo. No, šta smo dobili? Trostruku negaciju! U ovom kontekstu pokazalo se da pesma, sinonim muzike kao oplemenjujuće i katarsične umetnosti, nema uvek pozitivnu konotaciju. Pisac ovde relativizuje poruku jednog antologijskog aforizma našeg uglednog pisca Milovana Vitezovića: "Ko peva, zlo ne misli. Ko misli, nije mu do pesme." Tačnije rečeno, Mišnić demantuje prvu rečenicu, folklorni pretekst čuvenog aforizma. Vitezović ga je prihvatio kao pesnik, srcem, a ne na osnovu istorijskog iskustva. U istoriji ideja jedan od najvećih filozofa – Aristotelov učitelj Platon upozorio je u knjizi "Država" i na đavolji potencijal muzike, na njenu neprocenjivu moć motivacije i u pozitivnom i u negativnom smislu. Tokom čitave istorije, a posebno u ratnim vremenima, muzika je igrala znatnu ulogu bodreći i branioce i osvajače.
... Aforističar Mišnić ne dopušta da nas politika, mahomsklona totalizaciji vladanja podređenima, prožme do srži i opkoli sa svih strana, kad već ne možemo da menjamo tok istorije: "Nećemo da prepravljamo istoriju. Muka nam je i od originala."
Da bi ublažio tu večnu muku, znatne delove knjige je posvetio i drugim velikim temama – ljubavi, sportu, zabavi... Da li je Mišnić uspeo ono što vlast ne uspeva – da odvoji sport od politike? Kao što se očekuje od satiričara, temi je pristupio iz najšire perspektive, odnosa sportista i publike. Ni pisac ni vlast nisu krivi što je publika mnogo moćnija od sportista. Kriva je nesrazmera u brojčanom stanju: "Lako je gledaocima da tuku igrače kad su brojniji. Jasno nam je da reč gledaoci ovde zamenjuje reč navijači, koji su svojim vandalizmom rasterali mirne navijače, a uzevši u svoje ruke i štap i šargarepu, postali tamna moć koja se otela svakoj kontroli.
Mišnić je pod lupu ironije stavio sve aspekte našeg sporta, počev od odnosa, bolje reći ne-odnosa ili nultog uvažavanja između države i sportista: "Nekada je fudbalerima reprezentacija bila odskočna daska. Danas im je samo trambolina." Ovde je skiciran obostrani međusobni nehaj – ako država ne pomaže sport, što da se sportisti svojski trude?! No, pisac zna da mirna razložna kritika ne dopire do svesti i savesti onih koji svima, pa i sportistima kroje kapu. Zato smišlja probojnije poruke i priziva dramatičnije, katkad nadrealne i karikaturalne slike. Evo jednog antologijskog aforizma, sa hiperbolom koja zrači iz naoko ležerne konstatacije: "Istrčali smo na teren sa pola tima. Drugu polovinu smo ostavili za drugo poluvreme."
Odnosi između društva i sporta su kao spojeni sudovi, prema svecu i tropar. Za ništa se i ne dobija ništa: "Uzalud je publika pokušavala aplauzima i poklicima da probudi naše fudbalere. San je bio jači."
Stavljajući pod lupu muško-ženske odnose, Mišnić se nije upuštao u psihologizaciju i dijalektiku tih odnosa – to je ostavio psiholozima i drugim stručnjacima za telo i dušu. Pisac se opredelio za variranje, obnovu ili razgradnju folklorno-patrijarhalnih obrazaca i idioma ove teme, duboko utkane u celokupno životno iskustvo. Evo aforizma koji efektno suprotstavlja dve patrijarhalne vrednosti – vernost i iskustvo: "Ženio sam se deset puta. Na greškama se uči."
Večnu čegrst između vernosti i preljube Mišnić nam je majstorski dočarao filmičnom scenom visokog dramskog naboja, suočavajući patrijarhalne paradigme žena – ljubavnica, u folklornom žargonu moralno žigosana i izopštena od javnosti etiketom kurva: "Kad me žena zatekla sa ljubavnicomu krevetu, počela je da joj čupa kosu i da je bije. Rekao sam joj: Udri, kurvu, brak nam rastura!" Citirani aforizam je i mini-priča i mini-drama, sa efektnom transformacijom salto vitale – krivca u žrtvu, a strasnog rušitelja patrijarhalnog morala u njegovog vatrenog branioca.
Narativnost i dramski naboj prisutni su u mnogim Mišnićevim aforizmima i indirektno odaju pisca raznih žanrova – pripovedača, romansijera, esejistu, pesnika... Tri tačke nagoveštavaju dramske tekstove, prevashodno komedije, žanr koji je zasad potencijalna, a nadamo se ubuduće i ostvarena Mišnićeva vokacija.
Naš aforističar pozabavio se i autopoetikom, poetikom žanra u kome se uspešno iskazao u dosadašnjih osam knjiga, nastojeći da pronikne u specifičnost ove maleneforme velike snage, kako je svoje ushićenje aforizmom izrazio čuveni grčki lekar, filozof i filolog Galen (Galenus), koji je živeo u Pergamu, u današnjoj Turskoj (tada Grčkoj), od 129 do 216. godine naše ere. Ovi podaci su bitni jer je raširena predrasuda – podrazumevanje – da je Galen Hipokratov savremenik, a živeo je čitavih šest vekova kasnije.
Tajnu neviđenog procvata aforizma poslednjih stotinak godina naš satiričar objašnjava sve bržim tempom života i implicitno prognozira dominaciju ove forme u budućoj Borhesovoj svetskoj biblioteci. Formi koja je milenijumima mahom bila dodatak i ukras većih formi, i koja se mukotrpno borila za status samosvojnog literarnog oblika, Mišnić predviđa ne samo povlašćen status već da će, kad tempo života dostigne određeni nivo, postati jedina književna vrsta: "Ko brzo živi, sve mu je u aforizmu."
Vitomir Teofilović
