Ratko Božović: Politički demoni

„Narodu treba reći istinu.
Za sve ostalo je kasno“.
Veselin Mišnić

Knjiga aforizama „Trešnje boje trule višnje“ Veselina Larija Mišnića – pesnika, pripovedača i romansijera – može iznenaditi samo one čitaoce koji ne znaju da je ovaj naš umetnik i započeo stvaralačku čaroliju ovom kratkom književnom formom. Kritičari, koji poznaju Mišnićev književni opus, pojavljivanje ovih dela smatraće prirodnom posledicom polivalentnog značenja njegovih književnih tvorevina. U njihovim temeljima je višesmislenost, tajnovitost i zagonetka. Ali kad se vraćamo začecima autorovog interesovanja za aforizam, kao krajnje redukovanu književnu formu, neophodno se prisetiti da je on, osamdesetih godina, imao stalnu rubriku u crngorskom listu „Omladinski pokret“, pod nazivom „Romani u prahu“. Tako, eto otkrivamo poreklo naslova romana, objavljenog u nekoliko izdanja izuzetno popularnog i kultnog. U ovom opsežnom romanu, od sedamstotina strana, koji se doživljava kao oluja u punom zamahu, zaiskri aforizam kao blesak groma. Iz takve „opširnosti“ Mišnić se „drznuo“ da uleti na brisani prostor šokirajućeg aforizma i da, tamo, potraži, makar na kratko, osveženje, predahne na izvoru čiste i nemirne savesti, na kladencu, gde se aforizam mreška kao opojno piće, koje samo retkima prija – onima koji su spremni na bliski suster sa surovom istinom.Polazeći od duhovnih intenziteta i mnoštva zgusnutih fragmenata srećno uzglobljenih u ovim Mišnićevim knjigama aforizama, zbilja bi se moglo i reći da je – aforizam roman u malom, minijaturni roman,ili roman u prahu.

I u pesme i pripovetke Veselina Mišnića utkana je britkost i sažetost satiričnog kazivanja. U njima je uočljivo prisutan provokativni ironijski duh. Govoreći o njegovoj pesmi „Hrabar mališa“, iz zbirke Crtač Krugova Dragan Lakićević ističe kao dominantnu crtu njegovog pesničkog stvaralaštva – ironijsku poentu. „Mišnić je ovom pesmom „ušao“ u periferijsku krčmu i obasjao je iznutra. U tu krčmu smestio je bogorodicu „kako igra striptiz“. Dominiranje ironije nad lirskim učinilo je ovu pesmu duhovitom i bogatom, jednom rečju uspelom“, kaže Lakićević. U posthumno objevljenoj knjizi „Dobri demon“ Radslava Josimovića nalazimo kritiku – esej – na već pomenutu Mišnićevu pesničku zbirku. U njoj se „sprovodi strikno Koktoov pesnički slogan iznenađenja. Zaprepastiti, šokirati, začarati“. Uz to, lucidni Josimović dodaje: „A sve to gotovo uvek sa blagim sordiniranim sarkazmom, ironijom, smeškom kao na usnama šagalovog crtanog portreta. To je smeh mladalačke obesenosti, koje nam prkosi igrajući na ivici provalije, na zategnutom konopcu iznad ponora, čikajući opasnost, prkoseći opasnostima da nam zastane dah pri čitanju, da se zagrcnemo“. Pisac, kao snežne pahuljice, i stihove i aforizme, hvata u trenu, u letu. Oni pristižu, često i neočekivano, iz stvaraočeve unutrašnje složenosti, iz njegovog naloženog mislilačkog, filozofskog i proživljenog, pesničkog iskustva. Izgleda da je u Mišnićevom aforizmu bilo najvažnije – razobličiti i pre svega ostalog šokirati političke demone. Aforističar se potrudio da demaskira lice politike i da demistifikuje politička svetogrđa.

Ni na početku svoje spisateljske karijere, ni danas, kada je u punoj stvaralačkoj zrelosti, Mišnić nije pisao aforizme zato što je samo nadahnuto čitao Bekona, Montenja, Paskala, Ničea, Šopenhauera, majstore aforizama kao što su La Rošfuko i Stanislav Ježi Lec ili naše stvaraoce – Božidara Kneževića, Vladimira Bulatovića Viba i Dušana Radovića već stog što to odgovara snazi njegove satirične imaginacije i prirodi kritičkog mišljenja. On stvara satirični aforizam kao relevantnu književnu formu i kao vid oštroumnog opredeljenja prema nedaćama naše političke zajednice i protagonistima sveopšteg propadanja. Ako je Aleksandar Baljak uspeo da opservira situacije svakodnevnog nereda i da se prema njemu odredi kao kritičar ideološkog pandemonijuma, ako je Rastko Zakić postao hroničar naše mentalne i moralne posrnulosti, onda Mišnić, u kritičkoj otvorenosti i slobodnom mišljenju, nastoji da im se pridruži. I u tome i u velikoj meri i uspeva.

Kad se zna šta se našlo u vidnom polju aforističara i o čemu je progovorio postaje posve jasno da se nije domogao samo tematske raznovrsnosti već da je ovladao idejama koje su do kraja relevantne za ontologiju naše stvarnosti, za prepoznavanje našeg usuda. Zato nas aforističar suočava sa političkim pitanjima i političkim vokabularom, ali i sa političkom filozofijom i političkom akcijom. On ne pristaje na ćutanje, jer je to za njega najgori izbor. Ne pristaje na intelektualnu ravnodušnost i bespomoćnost, njemu je blisko paradoksalno mišljenje, pa otuda – ako je sve politika, ako je sve političko, onda ništa nije politika u izvornom smislu reči – politika kao umetnost ostvarivanja mogućeg, politika kao neposrednost smislenog postojanja. Aforističar se gnuša lažnog života koji se uspostavlja u političkoj zajednici. On se užasava graditelja laži koji su učestvovali u uspostavljanju izobličenog poretka. To su oni isti koji su indoktrinirali politički nepismen svet. Aforističar je skidao maske sa njihove naopake, iracionalne vere , i nebuloznog mesijanstva. Njegov aforizam i kad ima univerzalno i opšteljudsko važenje dobija posebno značenje u mraku naše političke zbilje: Testament je poslednji pokušaj da se naše mišljenje uvaži . A od mišljenja kao javnog i slobodnog čina nema ništa u autokratskim društvima. Nema ga u totalitarnim sistemima, u kojima nema ni traga od slobodnog i kritičkog javnog mnjenja. Naša politička zajednica paradigmatična je za takvu teskobnu kolektivnu individualnu situaciju, za moralni i ljudski poraz.

Skresao je Mišnić optužbe vlastodršcima brk u brk. Rekao im je sve što je imao na umu i na srcu. Rekao je sve to na ironičan način: Porazio nas je tvorac naše pobede . Autorova opažanja o aktuelnom političkom i državnom sunovratu posebno su onespokojavajuća: Neće nas biti ako pobedimo u sledećem ratu. Varijacije na temu ratne „pobede“, ma koliko bile sarkastične, ne iskazuje ravnodušni posmatrač i zajedljivi kritičar: Kraj rata so dočekali pognutih glava. Tako je kada pobedite jačeg od sebe. U psihološki nijansiranoj i rafiniranoj refleksiji, aforističar vispreno primećuje: Posle ovakve pobede nijedan poraz ne može teško pasti . Crnohumorne žaoke, koje nastaju na osnovama satiričnog konteksta, bliže su subverzivnim dosetkama nego političkim pefleksijama: Istebite narod i neće biti humanitarne katastrofe. Aforističar je nemilosrdan do surovosti u obračunu sa protagonistom političkog nasilja i autokratske strahovlade: Vladar samoubica radi za dobro svog naroda. Ovako ubojito mišljenje može se učiniti kao krajnost satirične imaginacije, ali je ono daleko od dovitljivog šeretluka i neobavezne domišljatosti. To je posebno vidljivo u analizi naše sulude indoktrinacije: Ko god nam je solio pamet – preterao je. Autorovom podsmehu, koji je proizišao iz antropološkog pesimizma, nije umakla ni moguća politička promena: Vreme je da uklonimo onog kako bi bilo mesta za ovog . U narodnom kolektivnom iskustvu – to je ona situacija u kojoj je sjahao Kurta da uzjaše Murta.

Pisac nas vodi kroz izobličenu zbilju – u kojoj dominiraju glupost, samoljublje, primitivizam, mediokriterstvo, megalomanije, despotizam, uzurpacije, pakost, zlo i zločin. Svi su ovi pojmovi tako izoštreni i toliko osvetljeni da se njihov socijalni kontkst podrazumeva i prepoznaje. Pošto živimo u anomičnom društvu, koje j izgubilo istorijski kompas i nije se domoglo identiteta, satričaru staje da se upita: Kažu da je svet stvoren iz haosa, gde smo tada mi bili? U nastojanju da bude rušilac dugotrajnih i tragičnih mistifikacija, Veselin Mišnić je eksplicita: Nebeskom narodu je bolje da se prizemlji. Direktnost i neposrednost u imenovanju „predmeta“ kritičke opservacije – karakteristika je svih njegovih humornih refleksija.

Aforističar zna – ako se pojava pokušava odgonetnuti, onda se iznutra osvetljava. I kad je suočen sa našom lokalnom istorijom i njenim tragičnim ubrzanjima, danas i ovde, on nastoji da je protumači kroz težnju ka univerzalnom. A jednosmernost i rigidnost sarkastične misli opušta svojom poetičnošću. Ipak, više je aforističar ostajao u britkosti iskaza i nemilosrdnom razobličavanju sveta bez savesti i časti nego u elegantnoj i otmenoj leporečitosti.Zato je Mišnićev aforizam – ubitačan i tačan, a rez precizan i jeziv poput uboda samurajskog mača. Njegova misao je snažna i munjevita, ali i sažeta do perfekcije. Ona je prečišćena i uverljiva. To je razlog što i apokaliptične refleksije deluju kao odgonetke. Tako je ova knjiga rečito obznanila autorovu istinu za kojom je on predano, dugotrajno,pouzdano i strasno tragao. Ona je obelodanila umetnikovo uverenje o neophodnosti čovekove saglasnosti sa sobom. Čini se, ipak, da je više od svega uspešno odbranila Minićev pogled na svet i njegovo nastojanje da se usostave demokratske vrednosti i liberalni politički principi.

Ratko Božović