Poema Amarkord

АМАРКОРД

Џонију Хоџићу
(писано од 1981 до 2011)

Да ме неко убије или обеси
не знам да објасним
откуд Љиљани стјуардеси
онако пожудно да изјавим љубав

И данас се питам
са чиме је могао да је изненади
један студент празноџепи
један младић голобради
А волео сам је
као кад глуп воли
(да сви примете
да сви виде
да једноставно боли)

Тада се у Београду давао
Фелинијев Амаркорд
сећам се: продао сам
десет бонова од ручка
и купио карте у тапкароша

(била је јесен
тмурна и лоша)
Она је истог тог дана
за џемпер од чисте рунске вуне
дала седам крвавих коња
седамдесет липицанера белих
седам стотина кобила
да би уз џемпер
сатенски бео
и неку кожарску радњу
у Михајловој оглобила

Тада ми је пред очима
нешто ужасно болно пукло
одјекнуло је умукло
далеко се чуло
то завијање потмуло

(та рика
у срцу
рањеног бика)

Говорио сам себи
глупави мајмуне
зар мора баш тебе да муне
то девојче рођено
у неком војвођанском граду
на обалама реке Тисе
дај охлади
прибери се

Тонуо је разум
Трошили се снови
Попут тоцила
Док је стјуардеса Љиљана
безбрижно
небесима пловила

Немиран као барка
Чекао бих је код Лиона
Мадере
кафане Лондона
на Ушћу
код цркве Светог Марка
у Љутице Богдана
крај контејнера
у Ђушиној
(који је мирисао на студентску глад
и пензионерску смрт)
Беспарица је глодала
Длан је узалуд бридео
Нигде је није било
и свуда сам је видео
Попут гладног хрта
тражио сам је у кавезима
зооврта
у неком зверињаку
на Чубури
и Сењаку

Данима бих је
будан сневао
Док сам је упорно чекао
неко је у оближњем парку
певао
неко је неког
лелекао
Чинило ми се
како помиње
и њено име

Децембар је од студени поболевао
као свако дете зиме
Гром је над Београђанком
у по бела дана
севао

Београде
Добро јутро
Душко је раном зором певушио
Можда је и певао
Углавном засмејавао
мамурну руљу
Он краљ параде
и смеха
а ја пајац у муљу
рођен из греха

И тога се сећам
једном је
у Ботаничкој Башти
дозволила је да јој додирнем
колено бело
и све је говорило
имаћу је целу и зацело
макар то било
и у машти

Била је то година
Балканске и других стрмих улица
Гетсби ноншаланције
трофртаљки и звонцарица
препуна босоногих дана

Година обилних киша
туробних кафана
и просутог вина
развучена као паучина
од Последње Шансе
до Прешернове Клети
у којима су лумповали
песници
и сви уклети

Амброзије Крцо и Бранчило
Чуде је правио чуда
Гробаров спавао на гробљу

Либеро се клиберио сваком уму
Роко и Мариоков браћа по чутури
Вито друмовао негде далеко
Александар Аца
негде у беспућу
Тражио мајсторе за кућу
Онако помало са стране
Сам и на пустом друму
Младолики Милош је сневао о Косову
Тражио у стиховима свог Мурата
И пио и певао
Нигде рода
И нигде брата

Клејбезабле и клокотристи
лудовала луда браћа
по свему различити
а опет исти

 И понека девица
Провинцијалка
(Љуби је мајка)
рођена у знаку добре рибе
и тек откривеног блуда

повремено би
долутала
у ово јато бескућника

Градом су јурили
неуки бициклисти
Била празна или пуна
туга је у сваком часу
у некој пуној чаши
плутала

Била је то година хране
јефтине само за очи
у којој су троме ноћи
на душак испијале
мамурне дане
Кафане су биле куће
Куће су биле кафане

Тада су се реке Дунав и Сава
одмарале испог Калемегдана
јер је Жуборски
препун невидљивих рана
у неком усахлом врту жуборио
Миломир је певао Светлани
разапет на врху Небојшине куле
а Мома као Данте
величао паклену Уну
и неке смешне Фолиранте

Истина је
мора се и то рећи
да је мутни Дунав
онако шумећи

као ветар у житу и трави
мувао још мутнију Саву
(час јој је скакао на леђа
час јој се пео на главу)
Једна млада жена је у заносу
не зна се чега
скочила у амбис
са Панчевачког моста
мени је било свега
доста

Хтео сам са рекама
у Црно Море
да бежим
Учио сам се да лајем
на звезде
или макар псећи да режим
хтео сам нечуј да чујем
хтео сам приде
длановима који горе
и бриде
да осетим
да љубим
да милујем

Свему што је могло да лети
нисам умео одолети
Јер чежња је нежна
као свила

Баш све ме подсећало
на Љиљану летачицу
моју птицу
селицу
без крила

Чекао сам да се врати
из белог света
моја прелепа стјуардеса
да донесе гумене бомбоне
Банане
Ананас
Таблероне
и друга неземаљска чудеса

Молио је да прочита
За ким Звона Звоне
Преклињао сам је
да заувек
заборави небеса
авионе
те страшне птице
од метала и челика

Убеђивао сам је да је моје лудило
једно по свему нормално стање
да моја чежња корење вуче
из праисторије
да моју крв
свака твар на свету носи

да узалуд се брани
и пркоси
да ме само лош глас бије
јер други нико не сме
да се због ње будим
моћан као Миљковићев стих
одлутао из песме
да ме у свему има
и да ме нигде није

Љиљана је умела
да се анђеоски смеје
и када киши
и када веје

Знала је да заћути
кад бих се онако из чиста мира
дао у грају
Убеђивао сам је да
каравани пролазе
зато што пси луталице
на њих лају

(Од Карабурме до Земуна
њихов лавеж се чује
лају и због неке успаљене кује)
Рекла би помало одурно
помало љутито
да јој је свега доста
пун јој је месец епике

познаје све бајке света
све приче
не подноси скептике
А највише од свега
мрзи
мрзи песнике

Знала је да буде проста
онако како то васпитан свет
уме да буде
Знала је да каже
горштаче крути
ко те па сад пита
за нека Иванова Корита
за ваше чувене људе
Новака Новицу Ива Ивана
Василија Светог
Боже ми опрости
И Петра Цетињског владара
(Све су то само расуте кости
оних којих нема)

Шта њој
која небесима језди
значе
Ловћенске серпентине
и бистре језерске воде
препуне утвара

Досадан си човече
знала је да се окрене
без поздрава да оде

Дању ми је говорила: Здраво Црни
а ноћу: бео си као креда
крв ти је сишла у пете
имаш дечачке пеге око носа
огромне
као конфете

При сусрету ме поздрављала са хелоу
чудила се истински
како могу да ме интересују
неки Мењухин Бритн
Сол Белоу

Кад смо запостављали Дунав
и шетали обалом мутне Саве

Помињала је обавезно реку Тису
говорила да месечно
понекад и чешће
онако сама
иде на причешће
и на мису

Мада верује Богу
колико и мени
или било коме другом
јер сви би је хтели
онако на брзака
с ногу

Када би се такли и њеног фаха
говорили о ваздухопловству
ту јој не би помогли ни најбољи суфлери
и нико не би могао да је увери
да су пионири ваздухопловства били
Гијоме и Егзипери
да се у неком безнадежном лету
стварао Мали Принц

Баш си луцкаст
рекла би мазно
то је опет неки твој виц
и смејала се
ко зна чему
дуго и предуго
заразно

Тада сам разумео
зашто јој не прија
виолина једног Јехудија

Потом сам стрпљиво и жудно
ка рубу света
ка отвору пакла
стремио и стрелио
но све је било узалудно
јер она све то време
мој тоболац није ни такла

Дуго је умирала
предуга година
препуна стјуардесе Љиљане
година када се у Београду
давао Амаркорд
и у њему клинце
фасцинирала жена
са огромним сисама

Била је то година
неких тмурних писама
када сам се и ја
мада тешка срца
одрекао летачице Љиљане
(небеске птице
Љиљане летачице
и њених играрија)