Umesto pogovora
Пред нама је сасвим нова књига поезије Веселина Мишнића. Ова махом љубавна поезија настајала је у периоду од петнаест година, почев од две хиљадите наовамо. Циклуси песама откривају и период њиховог настанка, што јасно указује да Мишнић није журио. Мишнић као и многи његови савременици није одолео искушењу експеримента и трагалашта, ипак није срљао по сваку цену у непознато. Занатска префињеност, лирика као полазишна основа, без које се о љубави певати не може, красе и ову Мишнићеву песничку књигу. Мишнић не жели по сваку цену да наиђе на допадање, њему је много важније да се читалац емотивно препознао у некој од његових песама.
Верујемо да широј читалачкој јавности није остало непримећено да је Веселин Мишнић, иако свестране књижевне оријентације, као песник префињене мисаоне и проживљене лирике, врло рано ушао у најпознатију и славну едицију: БИБЛИОТЕКА ЛЕПЕ ПОЕЗИЈЕ, у то време као најмлађи наш стваралац. Поменимо само неке од великана светске и наше поезије, који су тих година објављени у овој престижној едицији: Јесењин, Блез Сандрар, Луј Арагон, Пол Елијар, Превер, Лорка, Пабло Неруда, а од песника са ових простора само неколицина: Станислав Винавер, Раде Драинац, Либеро Маркони и Веселин Мишнић. Мишнић је попут Рембоа, рано сазревао као песник, о чему је најбоље и надахнуто, рекли бисмо пророчки и најискреније писао Мирослав Мика Антић:„Постоји наша унутрашња природа која се неда изневерити и Мишнић, хтео не хтео, остаје сопствени глас међу гласовима, једна графолошка усамљеност, један сопствени пут у непознато и немогуће. Ово бесумње није поезија само садашњег времена, већ ехо неког говора који се међу зубима и у језику наслућује као артикулација онога што се тек прпипрема у једно сутра које долази. Овај литерарни пасош Веселин Мишнића има визу за многа времена, многе просторе и многа кретања.“, пише Мика Антић у поговору једне ране Мишнићеве песничке књиге...
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
ВЕСЕЛИН МИШНИЋ пише поезију, афоризме, есеје, приповетке и романе. Живео је у Мојковцу, Цетињу, Бечу, а сада у Београду. Он је атипичан у сваком погледу, од начина живота, односа према књижевном раду, појавности. “Писац је вечито млад само у својим књигама. Умире и васкрсава од књиге до књиге. И ја се обнављам после сваке нове књиге. Моју боемију не разуме нико, а понајмање је ја разумем“, каже Мишнић.
Мишнић је писац који збуњује како своје фанове, тако и посленике критичке мисли. Он је читан, и он је писац чије се књиге носе уз себе, који се преписује и који се цитира.
Критичари га са разлогом сврставају у ону, заиста ретку групу, писаца универзалиста. Објавио је до сада преко тридесет књига у различитим књижевним жанровима.
Роман је његова главна преокупација.
Песма је старозаветна обавеза.
Приповетка, интермецо између сна и јаве, увек увод у нови роман.
Афоризам, бисер који мами лепотом и ретко се налази. Есеј, филозофски и мисаони замах који се
и код Мишнића простире читавим његовим стваралаштвом, као што се проналази у Андрићевим, Сабатовим, Фуентесовим, Дучићевим, Кишовим,
и понајвише Сиорановим вилајетним оставштинама.
Мишнић тумара овим лавиринтима неизрецивог, ношен властитом причом. За њега је поетика у свему, чега год се дотакне. Понајвише у животу самом.То је пут, како он каже, који њега прихвата, води и препознаје.
Он је тада само смерни трагалац и ризничар непредвидивости.
Све остало је у рукама и поседу оног Матићевог „Господина Случаја“.
Понекад је „Господин Случај“ друго Мишнићево име.
