Odlomak iz romana „Veliki i Mali Princ“
Pišem vam, Gospo, sam među zvezdama...
Umesto da me obraduje, rastužilo me pismo Malog Princa. Kao da me je probudilo iz najdubljeg sna. Vratilo me razmišljanju o vama, o meni i o tome gde smo se, kako i kada pogubili. Neću da hulim, neću da osuđujem, neću da zameram i nalazim mane ni vama ni meni. Nalazimo se zatočeni između dva nepojamna sveta. Imeđu jave i sna. Na vetrometini, gde jesmo meta svima kojima je lov zabava. Ja vama, Gospo, ništa ne zameram. Otuda ću ja u ovom pismu ćutati. Govoriće moje povređeno srce. Moja tuga što vas nema. I ponajviše moja ljubav prema vama.
Vi ste naučili da vas okruzuju obični ljudi, i da vas zadovoljavaju jednostavne zgode iz zivota. Moj svet, koji ste malim delom i upoznali, nikada nije mogao da stane u okvir bilo koje takve priče. Pogotovo ne jedne priče.
Malom Princu još uvek nisam odao moju veliku tajnu, i nisam mu rekao da sam u san pobegao da bih pre svega vas zaboravio.
Mislio sam: ljubav i čežnja ne pohode snove.
I da ću u drugom svetu, toliko udaljenom od vas, sve zaboraviti. I na tren sam zaboravio.
Ali ovo brzo pismo Malog Princa me je vratilo uspomenama. Taman sam predahnuo, i tugu koju danima nosim potisnuo na periferiju srca, kad se najednom sve vratilo, i slike minulog života ponovo su gospodarile sećanjem. Svega se tako jasno prisećam. Voleo sam čak i vaš dar za zamajavanjem, igru prevrtljivih senki na vašem obnaženom telu, i mimiku na vašem licu koja nikada nije nagoveštavala sreću i lepotu. Bili su to uvek mali tamni oblaci koje je razgonio nevidljivi vetar, ili slučaj, svejedno. Ali ja sam i tada sve na vama voleo.
Vi to niste znali, jer, vi ste voleli samo sebe.
Znam puzdano da vi nikada niste sreli čoveka poput mene, i zato me niste ni mogli razumeti.
Kako prihvatiti nekoga ko je izvan vaših iskustava. I izvan svega što ste poznavali.
I strah od nepoznatog se uselio u vaše malo srce. A ja sam se ponosno šepurio, iako ne znam šta sam stvarno dobijao time.
Verovao sam slici koju su sagledavale moje oči, slici koju nije videla moja duša. Iluzija je bila potpuna. Dok ste se vi lagodno peli uz ponuđeno brdo, bez želje da bilo šta spoznajete i dodirujete, ja sam krenuo stranputicom i nizinama.
* * *
– Pitam se ne bez čuđenja, Mali Prinče, kako vi sa lakoćom opstajete i trajete u ovom vašem minijaturnom svetu. Zar vas moć prostranstva nimalo ne privlači?
– Stvari treba posmatrati ovako – objasnio mi je Mali Princ: u svemiru nema malo i veliko. To je apstraktna kategorija, koliko ja razumem ljudi su je u dokolici izumili. Možda zato da uplaše i zbune druge ljude. Samo je čovek mogao ono što je samo po sebi bilo malo da unizi a veliko da slavi do obožavanja. I sami znate da su dinosaurusi izumrli. Veličina im nije bila od neke koristi. Preživeli su oni neprimetni sićušni organizmi. Koliko je meni poznato, i iz vaše priče mogu da zaključim, da ste vi tamo na Zemlji svemu odredili meru i značenje, pa i ljudima. Kažete postoje veliki i mali ljudi. Po meni, ljudi meru nemaju.
Svet se mora drugačijim očima posmatrati.
Malo je u velikom, da bi veliko bilo veliko.
Što je u velikom veće prisustvo malog, to je onda veliko veće.
Ova moja planeta je možda najmanja u celoj vaseljeni, i možda sam ja najmanji od svih dečaka na čitavom svetu, ali i moja planeta i ja sa njom smo samo deo nečega što ispunjava ceo svet i što ga čini tako velikim.
Ljudi u svemu vide krajnosti, pa i svetu, bio on mali ili veliki, nameću kraj koji u stvarnosti ne postoji. Svet koji znamo i onaj koji ne znamo, jednostavno kraja nema. I to je tajna postanka i besmrtnosti sveta.
Svet je, Veliki Prinče, dete večnosti.
A večnost je dete sveta.
Stvaralac i onaj koji je stvoren, samo su zamenili na tren uloge i tako se rodilo savršenstvo. A ono je izvan naših moći, dakle izvan uma. Posmatrajte svet ovako kako ga ja posmatram i bićete bliže istini. Istina ima samo jedno ime i mi ne znamo koje je. Vi na Zemlji kažete: Bog je jedina istina. Ja opet kažem, zrno peska je svemir i planina je svemir. Najmanja zvezda je svemir i čitave galaksije su svemir. Sve je unapred određeno i sve je jasno kao dan.
Nema krojača koji može odrediti i uzeti meru večnosti.
