Odlomak iz romana: strana 54.
Do Bezdana su vodila samo dva puta za koja se znalo. Put sa one i put sa ove strane. Put otud i put odovud. Drugih puteva, sem onog od neba nije bilo, a ljudi nisu ptice, tako da se tom putanjom Bezdanu moglo približiti samo u snovima. Bezdan se nalazio u useku okomito položenih stena, od njega je pogled jedino stremio gore ka nebu ili u dubinu gde ga je kao nožem presecala nagomilana tama.
Niko i nikada, od svih minulih vremena, pa ni u ovom njegovom, nije stavio ogradu oko njegovog otvora. Bilo kakvo obeležje koje bi upozoravalo, niti ga je iko na bilo koji drugi način pokušao odvojiti od ljudi. On je bio deo svakog čoveka koji je bar jednom u životu čuo za njegovu pohotu. To je bio Bezdan sa najviše vlasnika na svetu, i najmanje zadevica oko njegovog posedovanja. On je bio kletva i zakletva, amajlija i svetinja svih ljudi koji su živeli u njegovoj blizini, a i trajna strepnja onih koji ga nikada nisu ugledali, i koji su se vremenom, slušajuci samo priče o njemu, polako primicali spokoju i ravnici.
Najveća i najtajnija čovekova zla skrivala su se u njegovoj nutrini, pa se živelo lakše i zahvaljujuci njegovom prečišćavanju nekorisnih i opakih ljudskih nizova, mnogo mirnije. Tu, u prostoru gde je i on zakoračio neke davne godine, nikada se niko nije obesio ili ubio, niti završio život na bilo koji poznat način. Bezdan je bio fatum i sudija, porota, dželat i nema grobnica grešnih i bezgrešnih. Ovih drugih je moglo i da ponestane, ali grešnih nije falilo nikada, ni u jednom od minulih vremena...
