Beleške pisca

Beleške Davida Janga (Veselina Mišnića) uz knjigu "Veliki & Mali Princ"

Knjiga ina svoje ime i prezime, svoju potpunu biografiju, kao i čovek. Nas niko ne pita ko nam je otac ili majka. Pamte nas samo po onome šta radimo i tu je kraj radoznalosti.

Koliko smo puta čuli rečenicu: Ne znam ko je napisao tu knjigu ali ona se zove… Nema jednog tvorca najčitanije knjige svih vremena “Biblije”. Kako bi verovali toj knjizi ako bi znali njenog autora?

Meni su hiljadu puta do sada rekli: Ne ličiš na pisca. Uvek me je nervirala ta predstava o piscima, nekakav kalup po kojem barem pisci moraju imati zajedničku crtu, što se izgleda tiče.

Da li je Veliki Princ ustvari Mali Princ, koji je odrastao u nama samima i sa nama?

Da li se Mali Princ posle toliko godina pojavio kako bi i sam našao odgovore na pitanja koja su ga oduvek zbunjivala i mučila, naravno, kada je o ljudima reč?

Da li je ponovo medju ljudima kako bi se uverio jesu li se ljudi, i ako jesu, koliko su se izmenili?

Da li se Mali Princ promenio?

Veliki Princ nije titula, kao što ni Mali Princ nije titula, to su samo dva i imena koja mogu svima nama pripadati, zato smo voleli Malog Princa, jer u njegovom nastupu i drzanju je bilo nešto gospodsveno, nešto što je izazivalo respekt i poštovanje. Takav je otprilike i Veliki Princ, samo što su njegove dileme drugačije što je i razumljivo.

Ono što je mene oduvek kod Malog Princa nerviralo, to je naivnost. Postavlja se pitanje, sa čime bi se danas sreo Mali Princ, koja bi pitanja postavljao. Jesmo li se mi toliko promenili i otudjili da nas više ni jedno pitanje Malog Princa nebi iznenadilo, i dali se i on promenio?

Ako je Mali Princ knjiga našeg detinjstva, i ako smo rasli i sazrevali sa Malim Princom i on je rastao i sazrevao sa nama, vremenom je postao Veliki Princ.

Naivnost i dobrota Malog Princa određivali su životni put svakog od nas koji je verovao u ovu priču. To je i poruka i ove knjige. Veliki Princ je ostao i dalje prilično detinjast i naivan ali onom najpozitivnijem smislu, dakle u jednom po svemu novom iskustvu koje ipak sazrelo da ne kažem sa godinama dolazi. Ovde je reč o onome sa čime se Mali Princ nije moga sresti a to je otkriće žene, ljubavi prema ženi i večite težnje da ljubav bude hrana i utočište, zaloga i pokriće, zaštita, dakle od svih nedaća i svega što nam zagorčava i otežava život.

Veliki Princ traga za ljubavlju, zato jto je veliki i što je to logično. Za njega je otkriće ljubavi najveća sreća. Ljubav se ne može osetiti ako doveka živiš sam, pa makar se taj život odvijao medju zvezdama, Zato je Mali Ptinc na neki način bio hendikepiran jer mu je odabirom i načinom života uskraćena prilika da nekoga voli. Njegova ljubav i ako bi je bilo jeste apstraktna i nema pokrića u realnom životu. To sa Velikim Princem nije sličaj. On je došao na planetu Malog Princa iz sveta gde je ljubav osnovna okosnica života. Tako barem volimo da govorimo, ponekad I verujemo u to što smo kazali. Ali, znači li ljubav sama po sebi i sreću?Ako imaš sreće možda ćeš imati sreće u ljubavi, ali ako i imaš ljubav, to ne znači da ćeš imati sreće. I tu je zagonetka i dilema pred kojom sučelice stoje i Veliki i Mali Princ. Veliki Princ dakle veruje da je u životu dovoljna ljubav a Mali Princ misli da ljubav koja se ne oslanja na sreću nema smisla, zato on odlazi na zemlju da traži sreću. Kad sreću nađe, misli on, naći će odgovore i na sva ostala pitanja koja ga gone u avanturu tragalaštva.

Nije važno za ovu priču ko je napisao ovu knjigu, ja kao Veselin Mišnić ili David Jang kao moj istomišlenjik ili multi dupleks. Ko je koga izmislio i ko je u čiji san zašao?Mozda je sve moje minule knjige napisao baš David Jang a ja ih potpisao imenom Veselin Mišnić ili sam ja ovu knjigu napisao a potpisao je David Jang svojim imenom, zar je to uopšte važno. Sukoba oko autorstva izmedju nas dvojice nema niti će ga ikada biti. Jednostavno je tako. Važna je ideja, ma od koga došla, od mene ili Davida Janga, ideja dakle da se od jedne opšte poznate, skoro univerzalne priče napravi univerzalnija.

Ko je mene uopšte pitao kako želim da se zovem. I dali želim da se zovem Veselin. Niko. Ime koje nam odaberu i daju po rodjenju nam dodje kao kazna, To nije u redu. Kazna je predvidjena za greh, a mi se bezgrešni radjamo. Tek kasnije, mnogo kasnije život nas opogani i od nas pravi manje ili veše grešnike. Dakle, u trenutku kad smo udahnuli vazduh i progledali kazna je besmislena. U Bijelom Polju, postoji čovek koji je predsednik opštine i funkcioner vodeće partije u Crnoj Gori koji se zove Tarzan. Ko moze da me ubedi da je taj čovek ni kriv ni dužan morao da bude obeleen tim idiotskim imenom.

Ja Lično bih menjao ima bar jednom i svakom danu. Ako je čovek stalna promena, zašto toj promeni nebi podleglo i ime koje nosimo. Zamislimo da celog života nosimo jednu košulju i iste pantalone. I ime se vremenom troši i haba. Koliko svi mi znamo omraženih imena. Iza imena nekih ljudi se kriju sva zlodela koja su napravili. Ne možemo ih pobrojati, ali ime samo govori. Kad kažemo Hitler, mislimo na genocid, holocaust, koncetracione logore, milione mrtvih, užase ratnih razaranja, monsatruozne ideje, dakle dovoljno je reći samo ime. Koliko bi ljudi izbrisalo delove svoje biografije ali im ime ne da. Naravno nisu svi ljudi monstrumi i zločinci, mnogi idoli nose imena koja pamtimo, ali dali ti ljudi svi od reda vole svoje ime. Naša imena su rogobatna, nakaradna, namenska pre svega. U službi povladjivanja, bilo sujeti, bilo sujeverju. Kao da nas ime može štititi od sudbine i nepredvidivosti. Naša imena, konkretno se vezuju za radost, sreću i mir. . Dragan, Dragojlo, Dragi. Drago, Draško Rade, Radivoje, Radovan Radule. Rajko. . Sreten, Srećko, Sredoje Veselin…Veso, Veliyar, Velja, Mirko, Miro, Milovan, Milija Miroslav. Milojica…i tako dalje. Ženska imena, Stanka, Stojanka, Stana, Stanioca, samo da nešto stane.

Pošto savršeno dobro znam šta je mislio David Jang, jer mislimo na isti način, On je kao i ja što bih Malog Princa izmestio izvan bajke, dakle ne u pustnju, već u urbanu sredinu, u grad koji vrvi od ljudi u stalnoj tranziciji i kretanju, u prirodu i tamo gde su reke, mora, planine, gde buja biljni i i gde još ponegde ima životinjskog sveta koji nije ugrožen od ljudi. Samo na tom prostoru moguće je naći ono za čime traga Mali Princ, a na neki način i svi mi ostali, a to je sreća. Sreća je širok pojam, najširi. Gde se ona krije, gde obitava, kako do njene naklonosti doći, da budemo primećeni od sreće, u njenoj milost i okrilju. Gde su odgovori na ova pitanja. Kako otkriti formulu za sreću ako je svi doživljavaju na različite načine, koji je to i kakav univerzalni obrazac koji bi dao odgovore i nudio rešenja.

Moraću da vas razočaram jer na to pitanje nemam odgovora. O Davidu Jangu znam koliko i Vi. Dakle skoro ništa. O njemu nemam nikavih informacija i podataka, znam samo da se upleo u moj život, kako i zašto o tome ne bih sada govorio. To nije važno za ovu knjigu. Knjiga je bitna a ne ja ili David Jang.

Da se ja pitam ovo bi bio pseudonim samo za jednu knjigu. Ovu i nijednu drugu. Šta će ubuduće biti, ne znam. Mozda je odgovor skriven koricama ove knjige.