Odlomak iz romana: str 7.

Pišem vam, Gospo, sam među zvezdama...

Siguran sam da ste primetili kako me neko vreme nema u vašem svetu. Verujem da ne znate da sam u snu zalutao, a ko u snovima zaluta, i izgubi put, javu lako ne pronalazi. Tako sam se ja obreo na planeti gde je živeo Mali Princ.

Planetu mi je ostavio da je čuvam dok se on sa putovanja ne vrati.

Kako je On otišao da traži sreću, zamolio sam ga da bane i na vrata vašeg doma, jer sam mu rekao da ste vi tamo na zemlji moja sreća. Pre puta sam ga ubeđivao da ne mora nigde da putuje kako bi našao sreću, da je sreća ta koja nas traži i prepoznaje, ali, ponekad je Mali Princ tvrdoglav, kao što jesu manje-više svi prinčevi, i nije se obazirao na moje savete. Doduše, i ja sam krivac, pričao sam mu mnogo o planeti sa koje sam došao, i to je dodatno probudilo njegovu radoznalost. Rekao mi je da će prvo otići na zemlju, i da tamo gde ima srećnih ljudi, sreću nije teško naći. Nisam ni pokušavao da ga dalje odvraćam od puta, jer sam žarko želeo da vam uruči ovo moje prvo pismo iz sna.

Princ je, kao što i sami znate, mali, nešto veći od mog palca. Za prinčeve, ma gde bili, rast i veličina nemaju nikakvog značaja. Kada bude zakucao na vaša vrata, dočekajte ga lepo. Priču o njemu sam znao još iz detinjstva.

Obećao mi je da će vam sigurno biti doneto ovo pismo, i da će meni preneti poruku od vas, ma kakva ona bila. Da, rekao sam i to, da ste vi meni dole na zemlji bili velika ljubav, baš kao u romanima. A onda sam izgubio dosta vremena da mu objasnim šta su to romani, jer, na ovoj planeti romana nema. Ono, kako Mali Princ reče, ima puno mesta za ljubav, jer ona se u srcu nosi, ali ljubav nije namenjena ljudima koji su sami među zvezdama. Kada biste vi, princezo moja, ovde bili, ja se tamo na zemlju nikada ne bih vratio. Ovako, sva ljubav koju pamtim, ili, na neki način i ovde sećam, nekako je osakaćena, prepolovljena, i zato moram da vam pišem ova pisma, da vas ne zaboravim, i da ne poludim od čežnje za vama.

Mali Princ jeste obrazovan, ali ne poznaje svet kakav ja poznajem, tim pre što je njegov svet zaista mali, kao i njegova planeta, i kao što je i on mali. Pitao me je, naravno, kako se zove planeta odakle sam došao njemu u goste. Inače, gosti su ovde prava retkost. Nekih se sećao, druge je zaboravljao. Pamtio je jednog neobičnog gosta, koji ga je posetio pre nekoliko stotina godina. Iz tolikog mnoštva većih i primamljivijih svetova ljudi retko izaberu njegovu planetu da je posete. Koliko se sećao, a posle toliko godine niko se ne može pouzdati u sećanje, pa ni Mali Princ, posetilac se zvao Golombo, ili Kolombo, tako nekako. I on je poput mene u snu zalutao, i kada se probudio, zamislite, otkrio je Novi Svet. Ja sam pomalo zbunjeno slušao ovu priču. Na kraju sam rekao da je moja planeta Zemlja.

Ovde sam se baš razbaškario, kao da je planeta moje vlasništvo. Odmaram se ispod onog jedinog drveta, koje se kao i u priči o Malom Princu zove Baobab, i koje je u međuvremenu naraslo, tako da tokom dana ima dovoljno hladovine. Uklanjam mahovinu i sečem i skraćujem grane, i tako čuvam ovu prinčevu planetu da je korov ne prekrije.

To mi je ovde i jedini zadatak.

Inače, da se ja ovako iznenada nisam pojavio, Mali Princ ne bi mogao da krene na put, jer bi ovo jedino drvo semenjem i novim stablima prekrilo i progutalo planetu. Došao sam kao poručen. Za sada mi nije dosadno, jer sem pomenutih aktivnosti stalno mislim na vas. Ovo prvo pismo vam šaljem po Malom Princu. Za sledeće ću smisliti neki drugi način. Ako se dogodi da vas ne pronađe, malog prijatelja sam zamolio da pismo stavi u bocu, i baci u bilo koji okean. Objasnio sam da je to najsigurniji način da jednoga dana pismo dođe u vaše ruke.

Ljude koje okean spoji ništa više ne može rastaviti.

Još sam rekao princu-pismonoši, da je moja ljubav prema vama velika kao okean, i zašto bi okean zadržao pismo koje nije njemu upućeno, i da je ove moje zapise iz daljine jedino na takav način moguće dobiti.

Princu nisam govorio u kakvom društvu mi na zemlji živimo, i koliko različitosti ima u našem šarolikom svetu, jer bi ga to sigurno zbunilo, ili najverovatnije odvratilo od puta, da baš tamo, među ljudima, traži sreću. Prećutao sam i podatak da je za negovo poimanje planeta Zemlja neshvatljivo veliko prostranstvo. Princ je išao samo ka jednom cilju, ka sreći, i drugo ga, bar tako mi se činilo, ništa nije zanimalo.

Mogao sam da mu kažem da jedino mi stanovnici Zemlje znamo koliko mali prostor sreća zauzima.

Ako bude imao sreće, možda u svom tragalaštvu neće mnogo lutati. Za njega je bilo tako normalno da je tamo odakle sam došao ostala moja princeza. Na ovoj sićušnoj planeti, koja je do mog dolaska imala samo jednog stanovnika, Malog Princa, Njegovo prinčevsko veličanstvo sam morao oslovljavati sa vi. Tako se i on meni obraćao. Za njega sam bio Veliki Princ. Prinčevi i princeze, ma koliko bili bliski, iz poštovanja prema tradiciji i običajima uvek se moraju oslovljavati sa vi. Nisam ni pokušao da objasnim Malom Princu kako su na planeti Zemlji prinčevi skoro nestali, kako su naši običaji po svemu drugačiji, čak i ljubav izumire i dobija druga značenja. Da sam tragajući za ljubavlju došao u snu na njegovu planetu. Priznajem, Gospo, puno toga sam ostao dužan da objasnim Malom Princu, ali sam znao da će novih pitanja, kada se bude vratio biti mnogo, pa sam priče o mnogim neobičnostima na Zemlji, ostavio za kasnije. Na kraju, ni ja nisam preterivao u radoznalosti, kada sam došao na njegovu planetu, prihvatio sam pravila ponašanja i običaje kojih se princ držao, pa sam smatrao da je normalno da i on, kada dođe na Zemlju, živi i ponaša se po pravilima koja tamo vladaju.

Imao sam i ja puno pitanja za njega, i jedno mi nije dalo mira. Stalno je bilo na vrh jezika, i kad god sam zaustio da ga pitam, pokolebao bih se u poslednjem trenutku i odustajao, mada nisam sebi uspevao da objasnim zbog čega. Valjda bih se osećao neprijatno, a Mali Princ ni jednom nije pomenuo svoje poreklo, i zašto živi sam. Očekivao sam da se iznenada pojavi njegova princeza. Ja sam o mojoj toliko pričao. A onda sam pomislio da je on na put krenuo da traži svoju princezu. Možda je on tako shvatio pojam sreće. I možda se njegova princeza zvala Sreća.

Dan pre odlaska mi je kazao da njegova planeta nema ime, i da ga nikada nije imala. Čak ni drvetu nije znao ime, dok mu ja nisam rekao da se ono zove Baobab. Napokon je i on shvatio da će u Imenik planeta morati da unese i ime svoje planete. Nije bio vičan u smišljanju imena, pa ukoliko ja to mogu i hoću, on bi voleo da dam ime i njegovoj planeti. Kako sam imao odrešene ruke da Prinčevoj planeti dam ime, kazao sam Princu da ću to sa zadovoljstvom uraditi.

Predložio sam da se planeta zove Galamerunt, što na neki način simboliše moju ljubav prema vama. Princ se na trenutak zamislio, a onda je rekao da je ime neobično i originalno, i da mu se u načelu dopada. Tako, Gospo moja draga, ja leškarim na planetu Galamerunt i sa nestrpljenjem čekam da se Princ vrati i donese mi vesti o vama.

Sreća je da je ova planeta, koliko god bila mala, dobro snabdevena papirom za pisanje, jer i Mali Princ je obožavao da piše, mada ne znam kome je on pisao. Oko njegove planete, kao male svetleće iskre, na sve strane su kružila njegova bačena pisma. Naredna pisma koja vam budem pisao baciću u kosmos, kako je to i Princ radio, jer mi je rekao da je to isto kao kada bih ja na Zemlji bacao u okean zapečaćena pisma u boci. I da znate, objasnio mi je, nema sigurnijeg poštanskog sandučeta od kosmosa.

Novo ime planete na kojoj se nalazim za sada znamo samo nas troje. Mali Princ, vi i ja.

Kako još uvek ne znam koliko vas imam na javi, dođite u moj san. Videćete, nekada je lepo i snove deliti sa onim koga volite i ko vas voli.

Do tog svetlog dana, Princezo moja Voljena, nosim vas i zauvek čuvam u svom srcu.

Vaš, i samo vaš Veliki Princ.