Odlomak iz romana Pljuvanje po bontonu

7. Ноћ…

Разонода, спорт, позориште, жене, све што је у међувремену испуњавало мој живот и попуњавало временске празнине, баш све и не тим редоследом иде до ђавола. Истог оног којег нисам призивао.

Од свега могућег устоличује се ништавило.

Папир и писаћа машина, у новије време компјутер, белина хартије, и мртва слова на папиру. Као да је неког брига шта ја пишем и као да ћу тиме решити глобалну светску проблематику. `Оћу мало сутра.

Не могу да решим ни статус слободног уметника.

У пракси ми то и пође за руком. Са поносом истичем да сам члан многих удружења и друштава. Члан свега и свачега. Бити члан, било чега, у светлу савремене уметности је богом дано занимање. Све остало су нијансе. И све се своди на варање живота.

Добијем уоквирен папир, где лепо црно на бело пише: члан плесне школе "Две леве ноге", члан библиотеке "Никад више мило моје“, члан месне заједнице “Горњи Брестовик, огранак за културну деконтаминацију”, члан удружења писаца професионалних аматера. Члан завичајног клуба рековалесцената, ратних ветерана који рат нису преживели, из принципијелних разлога наравно, као што је писац у мени и они су живи сахрањени

8. Дан

Чварак на рамену.
Гологузе нимфе.
Зло говече.

Да сам пљувао оне које је заиста требало и у крајњем случају и морао, имао бих данас неки чварак на раменима, неку звездицу више. Био бих макар командир неког одељења.

Овако обичан пандур, позорник.

Пандур био, пандур и остао.

Свезао ти се језик, ни да бекнеш, јаране. Пресушила ти пљувачка. Бленеш у мене као бесловесно јуне. Нека, не мари. Дао си ми прилику да говорим, па сад трпи, или поклопи уши шакама да не слушаш. Друге ти могућности нема. Већ си ме пљунуо и са тиме смо завршили. Ја се премишљам дали да узврати истом мером или да те дотучем овом причом. Све што сам рекао истина је. Ништа нисам измислио. А и зашто бих то радио. Још мало и ето мене међу пензионерима. Док се то не догодини, трудим се и даље, колико ми могућности дозвољавају. Све што ми се догађа иде у рок службе. Све се бележи и све се памти. Ваљда ће ми то неки поен донети пред пензију. Чини се да је и у ову моју празну полицијску тикву нешто ушло.

Можда није позна памет, али неки ђаво јесте.

Видим ти у очима да мислиш да је за мене касно.

Нисам ја толико глуп, колико то наоко изгледа. Схватио сам и ја да без пљувања нема напретка ни у служби, ни у каријери. Да сам имао макар мало више памети. И да сам имао правог пријатеља да ме упути и посаветује. Срећна околност по мене јесте што пљувачи нису годинама лимитирани. Млађи, додуше имају енергију, али им треба искуство. Старији, којима и сам припадам, имају искуство, само нам време не иде на руку.

И век пљувача је ограничен.

Не пљује се у сваком периоду живота са истим еланом.

То су голе чињенице, и мора их сваки потенцијални пљувач бити свестан. Мени је битно што су сви облици и начини пљувања већ обједињени у лиге аматера и професионалаца. Знам да је пут до професонализма дуг, можда за мене и предуг, али сигуран сам, могу се без потешкоћа уклопити међу аматере. А потом шта буде, да буде. Чак и пензионери оснивају домове за пљување. Самокритика ми као што видиш није страна.

Овако, остаје да се вајкам и да говорим оно што ми је отац барем педесет пута рекао: зло говече довека је јуне.

Не знам докле ће ова пљувачка еуфорија да траје. Можда сутра престане, а можда се запати заувек. Ко ће то знати.

На нека питања једноставно одговора нема. Свестан сам тога да чак и ова једноставна униформа, коју на послу морам да носим, скреће пажњу на мене. Људи, обичан свет на полицију увек гледају са подозрењем и сумњичаво. Нема човека који нешто не скрива и нема неку кривицу, због које се осећа лоше, или му је непријатно. Знам то из властитог искуства. Петнаест година сам крио од оца да пушим. Лагао сам и прву и другу жену, да не пијем са душтвом након службе. Умео сам да се улетвим од пића, па да кажем да сам попио само једну лозу и два пива. Неки људи носе на души много веће и непримереније грехове. Моји су занемарљиви, безначајни и мали. Када скинем униформу и градом прошетам у цивилу, понашам се као и сви остали.

Ипак не успевам да се сасвим уклопим у средину. Има неки ђаво који ме одаје. Или људи некако осете која је моја професија. Полицајци и кад пљују увек делују некако уштогљено и извештачено. Нема спонтаности. Фали им стила. Човек попут мене, који живи од те цркавице коју сам заради, изложен непријатностима на улици, лошем времену и ко зна чему још, такав, када се ослободи оклопа униформе, жели да остане неприметан и да се ни по чему не разликује од мноштва. Кад сам у униформи све је другачије. Осећам се некако заштићено и сугурније. Отуда, иако то не волим да радим кад не морам, ја за сваки случај и даље пљујем у свакој прилици која ми се укаже. Додуше, као што се подразумева, то стално понављам: крајње аматерски, некако по аутоматизму и инерцији. Не треба ми двапут рећи. Пљујем у саобраћају, некад пролазнике, некад возаче, брига ме јесу ли савесни притом, или нису, греше ли, или су чисти пред законом. Пљување са тим везе нема, то и сам знаш и то и они знају. Узврате и они мени истом мером, или чак и жешће. Шта тиме постижем? Не знам да ме убијеш. И ко ме приметио? Нико. Нисам као што се види напредовао у служби, нема наградног одсуства, немам већу плату.

Радим оно што морам и када морам и шта ми други нареде. Ја од када знам за себе не наређујем ником. Ни псето у животу нисам мршнуо, а камоли човека. Ови што се о свему питају, мислим на људе из моје службе, кад им се неки андрак дигне, натоваре ми панцир, шлем, дају провидни штит, муницију, па на улицу.

Штити навијаче од навијача, да се не покољу.

Штити себе од хулигана, који све руше и ломе.

Штити бога оца. За чије здравље питам ја тебе? Слушаш ме и не затвараш уста. Као да си ретард, боже ме сачувај. Као ниси досад чуо сличну причу. Ниси знао да нас полицајце малтретирају куси и репати. Да бар можемо у томе да уживамо.

Кад ми требамо некоме да запапримо чорбу, да некога ко је сто пута заслужио да робија, смандрљамо на једвите јаде, ево га, исти тај после недељу дана на слободи. Пљује кога стигне чим изађе из ЦЗ-а. Медијима који не престају да му се диве и да га пљују, шаље разгледницу, сву испљувану, јавља се са Хаваја, са неке беле јахте на мору, око њега гологузе нимфе. Брига њега што наша држава нема море а има морнарицу. Ужива баја. Троши милионе зарађене од дроге, а ми што смо га месецима вребали, ловили и уловили, као покисле кокоши, мањи од макова зрна. Ни у огледалу да се погледамо. Ко је кога пустио, дао пасош и логистичку подршку, ко је предмет скрајнуо и заувек затурио, појма немамо. Али неко јесте. Нама кажу: ћути и не врши нужду тамо где идеш на клопу, пусти велике рибе нека се даве у океану, гледај своја посла.

Што си видео, ниси видео и тачка.

Појела маца.

Пуј, пике, не важи.

После нека новинарска будалетина наглаба како је законодавство у реду, али је полиција корумпирана.

Ми смо корумпирани, ми који немамо леба да једемо. Носим службену кошуљу и када нисам на послу. Немам као човек ципела, но у сред лета не скидам са ногу ове војничке баканџе. Кад сам једном колеги ишао на славу, од комшије са спрата сам посудио кравату. Кад сам дошао да је вратим, комшијина жена није хтела да је узме.

Осећа се на зној, рекла је, а ионако је муж био одлучио да је баци.

Захвалиш се на поклону и посрамљен одеш у свој мали свет ништавила.