Odlomak iz romana
7. Дан…
Пљуваоница исповедаоница.
Пљување из ћефа.
Непријатељ државе и народа.
Ја сам као полицајац у служби тридесет и пет година, имам бенифициран, или бенефициран радни стаж, никад нисам укапирао како се правилно каже, бенефиције, или бенифиције. Елем, још мало па ћу у пензију и притом, пљујем од првог дана. Одавно то радим, пљувао сам, додуше несвесно, неувежбано, без стила, по навици, по улици, понајвише сам пљувао по демострантима, јер то је у срећним временима било у опису мог радног места, задатак по службеној дужности.
Нисмо сви добијали шмркове па да поливамо њима по народу и гушимо побуне. Теренци попут мене, морали су да се ослоне искључиво на пендрек, или како ми у полицији кажемо, палицу и наравно: пљување.
Процена ситуације је била веома битна. Једноставно смо знали када смемо а када није паметно да пљујемо. Ако је нас полицајаца било пет хиљада а демонстраната, или навијача неких клубова стотинак, онда смо пљували до миле воље и док је било пљувачке. Ако би ситуација била обрнута, тада нисмо смели ни да помислимо да некога пљунемо. То иде у прилог чињеници да полицајци знају када и шта треба да раде на терену. Уосталом, зар то не доказује да полицајци нису сировине и глупаци, како нас у вицевима представљају.
Све су то момци као од букве одваљени.
Таква искуства из праксе се не заборављају. Као да је јуче било, сећам се тих слика где смирујемо, или пљувањем провоцирамо и нервирамо већ помахниталу руљу. Зачикаваш демостранте, пљујеш их до миле воље, а они ти ништа не могу, јер те закон а богами и оружје штити. Била су то за истинске полицајце златна времена. Знали смо кад затреба и тенкове на улице, па гази кога стигнеш. Данас смо само марионете. Упарађени. Регулишемо гужве у саобраћају. Ту и тамо хапсимо дилере дроге и проститутке и ту је крај. Кажем, не без сете, била су то нека друга, за нас добра, а сада далека времена.
У њима није могао баш свако јавно да пљуне.
Због пљувања се ишло на робију.
Некима је због пљувања могла и глава да оде. Кад би ми у стаж урачунали и време утрошено на пљување, пре него што је озваничено и стекло овакву популарност, сутра бих могао да се пензионишем. Овако има да гулим још неку годину по асфалту.
Да трпим свакакву олош која ме пљује.
Неки људи, овакви попут мене, никако да се навикну на пљување. Мени то не прија. Дефинитивно. Одмах се нарогушим и тако би радо овом палицом одаламио свакога ко се усуди да ме пљуне.
Рецидив из прошлости. Шта да радим. Заостао сам у схватањима. На жалост, моју и не само моју, има мојих колега истомишљеника, није да нема, узвратили би ми на други начин, али нова правила у служби то не дозвољавају. Због тога ја лично трпим душевне муке. Борим се са самим собом да не пукнем и не направим неку глупост. Премлатим некога ко ме пљунуо. Шта после да радим. Да децу и фамилују оставим без коре хлеба?
Ономад ме пљунуо неки дегенерик, онако из залета, навијач локалног клуба, можда ме помешао са неким, или ме је упамтио када сам одржавао ред на некој ризичној утакмици. Осетио сам у трену да то није пријатељско и добронамерно пљување, рука ми је кренула ка пиштољу, у задњем тренутку сам се тргао, окренуо на другу страну, поступио како правила службе налажу, понашао се као да ништа није било и испљуван, отишао даље. Није ми лако. Нисам ни васпитаван да може свако да ме пљује кад му се ћефне. Без разлога и праве потребе, без моје провокације, или кривице. Гутам све у себе и ћутим.
Срозао ми се углед и у породици. Ни ту се више ништа не питам. Дозволио сам жени и деци да ме пљују. Ташта то одавно ради, од када сам се оженио, а њено чедо како каже: преварио и осудио на патњу и пропаст. О комшилуку да и не говорим. Од када сам у овој служби, нису престали да ме пљују и оговарају.
И јавно и тајно.
Тековине демократије немају ограничења, свестан сам ја тога, али неке ствари и понашања једноставно овим мојим пилећим полицајским мозгом не разумем. Шта да се ради. Такав сам, какав сам. Није моја кривица. Џаба зиду говорити. Тако ми је и отац говорио, када сам му рекао да идем у полицију.
Рекао сам ти да се од пљувања нећеш леба најести, што није тачно. Завист је из мене проговорила.
Нисам слеп да не видим да имаш дара за пљување. Зато ти сада искрено кажем: теби свака част, ти си млад и перспективан пљувач. То се одмах примети. Имам ја око за талентете и такве ствари. Одмах препознајем пљуваче који граде каријеру на такав начин и ове који то раде из обести и са жељом да некога увреде и понизе. Да си некакав злобом задојени јадо, мршнуо бих те као псето. Језик бих ти ишчупао, да не можеш ни да лајеш, ни да пљујеш. То што си мене пљунуо значи да имаш више среће него памети. А имаш и петљу. Признајем. Не утроњаш се кад те неко службено лице, као ово ја, например, мрко погледа. Имам колегу који је већ десетак пута ишао на дисциплинску због пљувања. Никако човек да се навикне, па без размишљања одалами оног ко се усуди да га пљуне.
Сви му се у служби потајно дивимо, а наглас и пред шефовима говоримо да је будала и да није дорастао послу који обавља.
Мени, да се разумемо, о томе сам делимично већ говорио, пљување као потреба исказивања неког незадовољства никада није било страно. Од кад знам за себе то ми је било некако урођено. Једино ми није јасно зашто неко некога пљује онако из чиста мира и по инерцији, а да притом појма нема зашто то ради. Не разумем, чак ни онда ако је то некакав помодарски тренд. Па чак ни када се ради о такмичарској дисциплини. Ево ускоро ће почети да се одржавају и међународна такмичења у пљувању. Ако рецимо у фудбалу и другим колективним спортовима више не успевамо да се квалификујемо на олимпијске игре и светска првенста, има да им у пљувању све наплатимо. Само да олимпијски комитет овај нови спорт потекао на Балкану убаци у осталу породицу својих омиљених спортова. Незванична међународна такмичења се увелико одржавају. Нашим такмичарима свака част. Постижу резултате за пример. Мада ја верујем, заиста сам убеђен, да ми имамо такав пљувачки потенцијал као ни један народ у окружењу, и да имамо непресушан извор талената. Већ у овом тренутку могли би да саставимо сто репрезентација, а камоли једну. Мислим да нашем селектору за репрезентативна такмичења убудуће неће бити нимало лако.
Већ су се на нашем пљувачком тржишту појавили страни менаџери који наше пљуваче врбују за своје земље и државе, где пљување још увек није усавршено, као овде на нашом просторима. Али када је о пљувању реч, ја не бринем, искрен да будем, сваки наш појединац уз мало стручне обуке, па чак и ови аматери, попут тебе, могу у тој области да покажу ваљане резултате и да се носе са изазовима ове нове професије, ако јој се довољно и предано посвете.
Колико год ја не подносио пљуваче и пљување, можда и у мени лежи скривени таленат за пљување, који сам ја ко зна због чега потиснуо, како наш полицијски психолог каже “у сферу несвесног“ шта год му то значило.
Нећеш ми веровати, мајка ми је рекла, кад сам се родио да сам прво пљунуо, па заплакао. Не њу наравно, већ онако испред себе а касније од све деце, а имала их је петоро, моја портикла, јео или не јео, плакао или се смејао, била је стално испљувана, да је морала да је мења понекад чешће и од пелена. Ваљда сам као дете све своје пљувачке ресурсе истрошио у доколици и незнању, а касније се окренуо неким другим појавама, како сам веровао, битнијим за сазревање и живот.
Данас, када се овако крећем по граду, имам времена да размишљам о свему. Где сам у животу био успешан и шта сам и у чему сам грешио. Када је о пљувању реч имам наравно, као и сви остали, своје мишљење. Ако морам, а морам да прихватим нешто што се коси са мојим изворним принципима и васпитањем, сматрам да нарочито треба бити господин, када је реч о пљувању. О било ком облику и начину пљувања. Уљудност и неки манири финог понашња никоме не би скинули круну са главе. Верујем да би простота била и остала периферична појава. Као свака нова дисциплина, која је корене нашла у колективном понашању а свој узлет досегла захваљујући упорности појединаца, да би у потпуности заживела и била оправдана, мора бити јасно дефинисиана у свим својим облицима и сегментима постојања.
Видим, нисам ни глув ни слеп, да се свакодневно рекламирају нови облици пљувања. Умешала се и дипломатија. Чак су објавили и приручник о начину међудржавног пљувања у политичким сферама и дипломатији. Мени је тај вид пљувања збиља занимљив и прихватљив. Како кажу, и новине о томе пишу, то није такмичарски начин класичног пљувања, већ један његов савршенији сурогат. Наиме, пљување се не искорењује, али се мења начин и оквир пљувања. Пљувачка се не користи због скупоцених одела које носе дипломате и политичари, па и они најмоћнији пословни људи, нарочито медијске звезде, глумци, певачи и певачице, чије тоалете коштају права мала богатства, и не подносе као материјали пљувачку и сличне човекове излучевине.
Елем, класично и устаљено пљување је замењено новим, напреднијим обликом пљувачине и пљувања где се уместо плувачке искључиво користе речи. Када се ради о пљувању речима, није важна финоћа и васпитање у говору, мада је пожељно бити фин.
Колико ће овај виши ниво пљувања узети маха у свету, за сада се не зна. Припада највишим слојевима друштва, свету богатих и моћних, мада како нека истраживања показују, многе јавне личности преферирају класични облик пљувања, јер је спонтанији, искренији и оставља иза себе последице, и што је најважније, постиже видне резултате и досеже зацртане циљеве.
Чињеница је: где пљувања нема, ту ни слава не обитава.
Ни у свету моћних и велике политике не пролазе бајковите приче. Реалност уме да збуни и понизи, она јесте немилосрдна, или макар сурова. Ни према коме нема милости, а моћни су увек на удару зависти и похлепе оних који ништа немају, и то су голе чињенице.
Но да се ја окренем себи и да не разглабам на приземан начин светску политику. Носим ову униформу, која дефинише мој посао, али мене дефинитвно спутава. Ограничава моју креативност.
Када би ми неко понудио, у овој служби, или негде друго, да примењујем овај господски манир у пљувању, и да за то будем плаћен, ни трен се не бих премишљао, одмах бих се латио новог занимања и новог посла. Ја сам и у овом обичном послу полицајца био помало господин. И како је могуће да се то није приметило до дана данашњег, заиста ми није јасно. Ваљда зато нисам ни у служби напредовао.
Окружују ме слепци, изгледа.
Шта би друго могло да буде.
Била су то нека друга времена. Пљувао сам највише, кад се није смело пљувати. Као што сам већ рекао, махом по службеној дужности, више онако интуитивно и по навици. Поводи су били разни. Рецимо: кад сам оставио на месец дана цигарете.
Кад бих имао непланирана дежурства.
Кад би ме послали да разбијам неке њушке по граду.
Кад ми је прва жена побегла са ватрогасцем.
Кад ме љубавница пријавила да сам је претукао.
Имао сам свакаве разлоге да пљунем на све и свакога.
Пљувао сам јер ми друго ништа није преостало. Пљувао сам да не бих плакао. Да не бих од муке и немоћи кукао и кукумавчио. Да се не бих пред горим од себе понизио. Да покажем да сам мушко и да ме за цео свет заболе она ствар. Да се не бих у тренуцима растројства убио.
Данас се све изменило. Пљујеш из обести, из доколице, досаде, ситне пакости, ма појма немаш зашто и кога пљујеш. Па за који красни онда ја да пљуем? Слагаћу ако кажем да знам зашто. Слагаћу ако кажем да не знам зашто пљујем. Код мене је све у конфузији.
Најгоре од свих пљувања је ипак оно невидљиво пљување, по себи и у себе. Е то те начисто урнише. Један из моје смене пљунуо у себе и на себе, па онда пуцао у главу.
Неки радозналији од мене, завиривали кроз рупу на глави да виде шта је мислио и шта га је натерало да се убије.
И ја морам да пљујем. Пљујем и када ми се не пљује. Пљујем да се не бих разликовао од осталих. Помислиће да ми нешто фали. Пријавиће ме некоме. Због тога што никога не пљујем да уђем у тајни досије? Да ме прате и прислушкују? Да ме ставе на црну лицу? Да ме прогласе непријатељем државе и народа? Да сам само зато што никога не пљујем изгубио храброст, пре времена пандркнуо овом личном палицом о ледину.
Гледам ове данашње пљуваче. Све мандов до мандова, или како би жене рекле: мустра до мустре. Они су као неке опасне сподобе. Извију обрве кад пљуну. Нос им се развуче по сред лица, дође као знак узвика. Исколаче очима, као говедо кад га тераш из детелине. Треба тај поглед да те уплаши и забрине.
Гледао сам ја овако брк у брк те назови јуначине пљувања. Мислим на време када је пљување требало да остави утисак. Када пљување још није било законом легализовано. Како се само кочоперно понашала та пљувачка балавурдија. Док не виде пендрек, а тада беже као суманути. Кад се само сетим тих дивних времена. Завађени навијачи локалних клубова су ми били омиљени пацијенти. Био сам доктор за батине. Кад ти кажем.
Пендрек више не потежем. Гумене метке нећу ни да ставим у пушку. Нека други мисле да их има и нека се боје. Ја помало глумим строгоћу. Заморио сам се, па више не тучем и кад би требало, чувам снагу за црне дане. Шта друго да чувам. Пара немам па немам.
Ако ме неко пљуне, из било којих побуда, нећу од тога погинуту.
Ови што по телевизијама данас мудрују, тврде да пљување не атакује на морал и да не треба да вређа и погађа карактер било кога.
Пљување је норма понашања.
И ништа више.
Можда је све то истина што нам говоре. Немам намеру да се такмичарски бавим пљувањем, касно је и у служби да напредујем, преостаје ми да пљујем ту и тамо, онако рутински, повремено, тек толико да не испаднем из форме, а хоћу брате и пензију жив да дочекам. Много сам истрошен којечиме у животу. Можда је томе и пљување допринело. Оно које није регистровано и није ушло као описна делатност у моју радну књижицу. Видим да се сада сви који јавно пљују боре да им се пљување призна као радни стаж, неки иду тако далеко да траже и националне пензије, јер им је читав живот прохујао у пљувању и уз пљување.
