Kritika: Ljubav i omča

Ako je Markesov Makondo – sto godina samoće, Cetinje Veselina Mišnića, je – hiljadu godina samoće. Ako je nije sam izrekao autor „Romana u prhu i drugih romana“, („Prosveta“ 1997.) svakako će se sa ovakvom mišlju složiti. Ako se, darovitošću, od lokalnog ubedljivo može dosegnuti univerzalno, onda je Mišnić ostvario tu meru, kao i slavni kolumbijski nobelovac.

Cetinjanin rodom, dvodecenijskim životom Beograđanin, Mišnić je polako i nekako sa strane prilazio onome što nazivamo savremenom srpskom književnošću, pesmama i prozom, da bi, „Romanima u prahu“ konačno i neopozivo stigao i ostao.

Zašto u prahu? Odgovor na to pitanje može biti ključ za ulazak u složenu strukturu ovog romana koja je odskočila od nekih prepoznatiljivih tokova srpske literature, koliko i kod Milorada Pavića, ali na sasvim drugačiji način. Podeljen na trilogiju (DOLINA BOGOVA – knjiga o prijateljstvu, LEZA – knjiga o ljubavi, POBRKOTINE – knjiga o stadanju) i još tri poglavlja (SOFIJA, POBRKOTINE I i POBRKOTINE II), Mišnićev roman sadrži, ako je suditi samo po brojkama, 51 „roman u prahu“, što je stalni naslov kratkih kurzivnih tekstova koji, kao takvi prestaju sa završetkom knjiga o prijateljstvu. Svaki od tih „romana u prahu“ predstavlja refleksivnu kvintesenciju onoga o čemu se zatim pripoveda. To bi značilo, slikovito rečeno, da nam pisac nudi ekstrakt, vrlo koncentrovan, koji mi rastapamo prvo u srazmeri 1:1, ali se odnos brzo uvećava, dopuštajući čitaocu da topivost „praha“ do neslućenih jačina „ukusa i mirisa“ ispija polako čak i kad sklopi korice lepo opremljene knjige na 682 strane.

Mišnićev roman je delo o omči.

Među njegovih deset prethodno objavljenih knjiga, postoje dve sa karakterističnim nazivima: „Crtak krugova“ i „Uspomene iz kaveza“.

U „Romanima u prahu“ krug i kavez je Cetinje ili ono što ga vekovima uomčuje. Cetinje okruženo sivim, turobnim kamenom, i pogled pošto ne može dole, traži izlaz i nalazi ga u visinama. Strašno je što izvijanja, propinjanje, kao da služi još čvršćem zatezanju omče i kao da je to voljni čin: „U Cetinju, nikada niko za samoubicu nije tvrdio da je kukavica ili slabić, niti da je nesrećnik, bio nemoćan da se souči i nosi sa surovošću života. Samoubistvo beše potpun i potvrđen čin hrabrosti. Kad već nema ko da te ubije, dokaži da nisi kukavica – učini to sam“.

„Romani u prahu“ su delo o samoubistvu. Samim tim: o vapaju za prijateljstvom i ljubavlju. Uz zlo, koje nema poznanike i prijatelje: „ono je osuđeno na večitu usamljenost. Istina o njemu je konačna i zauvek ispisana“.

Na fonu cetinjskog zla i nesreće ocrtava se globalna ljudska sudbina u potrazi za milošću i srećom i to je onaj momenat univerzalnog koji Mišnić briljantno ovaploćuje, upravo zato svesno lišavajući svoj iskaz jezičkog lokaliteta, a rastežući strukturu na način mnoštva uglova, delimično poput „Rašomona“ Akira Kurosave, prema dve priče Rionosukea Akutagave.
U tom smislu možda će čitalac u početku teže razaznavati tzv. Stajnu tačku pripovedača pogotovu što se u njoj katkad nađe i autor „sa željom“ i skriveno, ali će sve do kraja razrešiti.

Sve će se razrešiti?

Ko misli da će se to postići zatezanjem omče ili skokom u talase – misli da je lako živeti. Da ono između nije važno. Ali, omča se u romanu Veselina Mišnića dogodila na takav način da potresno zvuči rečenica: možda ne treba pisati o ljudima koje čovek voli i poštuje... Pa ipak, „Romani u prahu“ su napisani.

Kombinujući u tehnici pripovedanja „kazivanje“ i „priznavanje“, sa akcentom na prvom Mišnić zapanjujuće istrajno iznedruje liričnost, (bez patetike) koja se rađa iz eliptične misaonosti sadržane samo u velikim romanima našeg vremena. Mišnić pripada piscima za koje literatura nije igra, već rvanje na život i smrt milijardi ljudi – čestica u čije ime (a prvo u svoje!) umetnik pokušava da sazna ko su i kakvi su tj.: ko smo, odakle, zašto, kuda i kako se kovitlaju zrnca praha (jer koliko je živih bića toliko može biti romana, i još više). Prodirući kroz t mutnu zavesu, osluškujući zvuke tumaranja, sudaranja i udaljavanja u mrak, pisac na njega pristati neće, jer zna da tunel bez tračka svetlosti u kome se komešaju slanke međuvihorovi, znači da ničeg nema i da smo ništa.

„Romani u prahu“ uzimati polako, u kašičicama, jer to godi duhu, kao što se, u životu, sreća nađe u malim kapsulama ili krhkim, lako lomljivim kristalnim komadićima...

Dragutin Orlović
"Ekspres politika"