Kritika, Marko Gojković, predgovor romana

GLASNICI POGUBLjENIH SEĆANjA,
PUTOVANjE IZNUTRA

Taksimanija-Tahikardija, u podnaslovu (Knjiga pogrešnih utisaka) najnoviji roman Veselina Mišnića, poslednja je knjiga trilogije, koju čine  već objevljeni romani „Metamorfoze jednog srpskog vola,“ i „Pljuvanje po bontonu. “ Prethodna dva romana zbog svojih satiričnih sadržaja, kritika je okarakterisala kao „novu Domanovićevsku prozu našeg vremena“.

Roman „Taksimanija-Tahikardija“ je po svemu drugačija knjiga od ove prethodne dve. I po strukturi, sadržajnosti, jeziku i naročito periodici kojom se bavi. Ipak, humor je neizostavnih suplement i ovog najnovijeg Mišnićevog romana.  Bez takve izbalansirtane ironije ova trilogija  raznorodnih  misaonih i jezički sazvučja ne bi bila potpuna.

Radnja romana se odvija u nekolioko sati, dok traje vožnja jednim beogradskim taksijem. Mada nosioci priče ponuru  i u  decenijama daleku prošlost.

Jedan od dvojice nosioca ove propovesti, čovek bez imena, tek penzionisani sudija, posle pune tri decenije dolazi poslednji put u Beograd, grad u kojem je  studirao, i započeo uspešnu karijeru pravnika,tužioca i kasnije sudije. Životni poziv  ga je vodio  diljem države koja se raspala, doduše i sem za vreme studiranja,  nikada se kasnije tokom službovanja nije u Beogradu zadržavao duže od nekoliko dana. Ipak, tragajući za nekim zaboravljenim uspomenama, onim  balzakovskim „izgubljenim iluzijama“ iz najranije mladosti, kada se još uvek verovalo u snove, ušao je u taksi u nameri da samo ćuti, i da razgleda opušteno, uočava promene koje su nastajale u nekoliko minulih decenija njegovog odsusvovanja, dok mu ne dosadi, da se besciljno  vozi, sada već nepoznatim gradom. Namerno ili nenamerno,  prihvata razgovor sa taksistom, koji kada konačno shvati da mušteriji nije važno vreme koje će provesti u njegovom vozilu, niti mu  plaćanje pozamašnog računa za vožnju predstavlja problem, uočava idealnu priliku da možda i jedini put, makar to bilo i ovom neznancu,  može da kaže sve ono o čemu je u minulim godinama ćutao.

Priča ove dvojice slučajnih sagovornika, preliva se vanvremenim prostranstvima u rasponu od poslednjih sedamdeset godina dvadesetog veka, neznatnim delom se  uvlači u novi milenijum, ukazujući  na to da su promene u istorijskom kontekstu zbilja vidljive, ali psihosomatika pojedinca tokom svih tih dešavanja, ničim nije obogaćena. Sem ako se izuzmu neke kozmetičke promene, koje su samo maska, ispod koje se i dalje krije idolopoklonstvo, primitivizam, prostota, poltronstvo svake vrste, ponajviše nepodnošljiva prevrtljivost onih koji su se domogli vlasti. Menjao se celofan kojim se umotava zbilja,  umesto  skrivanja  nakaznosti sveta, on je samo otkrivao prizemnost koja je toliko uzela maha da naprosto nema načina da se toj pošasti, kojoj su svi izloženi, stane na put.

Možda prvi put u našoj novijoj literaturi, u ovom romanu, nosilac ove neobične pripovesti jeste jedan taksista. Profesor koji u struci nikada nije našao zaposlenje.  Za zanimanje taksiste ne postoje škole. Otuda su u ovoj struci našle uhlebljenje mnogobrojne profesije, od zanatlija, umetnika svake fele, privrednika, profesora, lekara, propalih političara, advokata, ljudi bez biografije, svih koji su imali položeni vozački ispit i kola kao osnovno sredstvo rada. Jedino među taksistima nije bilo  akademika, jer godine  ne dozvoljavaju, po zakonu naravno, da ljudi ovog zvanja taksiraju.

Sve je bilo moguće u zemlji čuda, kakva je bila  i zemlja u kojoj  je  vrhunac karijere ostvario sada već penzionisani sudija. I  drugi junak ovog neobičnog susreta, taksista, tek zakoračio u zrelo doba života, samo je jedan u mnoštvu onih koji se traže, čovek bez identiteta, neko ko je samo identifikacioni broj u nekom od mnogobrojnih taksi udruženja i ništa više. 

Nosilac  priče, sudija, svoj profesionalni  angažman i život je proveo u sistemu, kojem je morao da služi a pritom ga je mrzeo iz dna duše. I pre njegova rođena, sva zla i nesreće, koje su zadesile njegove najbliže, junak ove priče duguje omraženim komunistima, kojima je čitavog svog radnog veka morao da ugađa.   Sledio je filozofiju “Radovana trećeg,“ da one koje ne možeš pobediti, najbolje je da im se pridruži, ma šta o njima mislili.  Tako junak u službi napreduje jer je njeogova priča iz zavičaja zaturena u prošlosti, daleka od sistema u kojem se on odlično snalazi. Raste sa komunizmom i vlašću, doseže zvezdane trenutke u svom poslu, ali sa tom nakaznom ideologijom, čiji je sluga ipak bio, gasi se i njegova zvezda poslovne uspešnosti. Srećom po njega, urušavanje onih koje je najviše mrzeo, njega neće ni okrznuti. Već je zakoračio u mirne penzinerske dane života i jedino što u tom dobu preostaje, to su uspomene i sećanja na ono što je minulo i ostalo u svetu kakvog više nema.

Dolazeći poslednji put u Beograd, naš junak nastupa sa pozicije mrzitelja nekoliko profesija o kojima govori, gde vodeću poziciju zauzimaju taksisti, ( trauma iz najranije mladosti, po dolasku iz provincije u velegrad, vožnja koju nikada nije zaboravio, od autobuske stanice do  Slavije, trajala je  pola dana, kako mu se činilo, sve dok se taksista nije uplašio da junoša neće imati dovoljno novca da vožnju plati.)  To da je bio obmanut i prevaren, ubrzo će otkriti, ali to  okasnelo saznanje  neće  ništa izmeniti u budućem tegobnom životu tokom celokupnog studiranja. Ta odbojnost prema taksistima ni u jednom od dolazećih vremena neće se umanjiti. Tokom života samo tri ili četiri puta će se voziti taksijem i svako od tih iskustava je pamtio po nečem ružnom i neprijatnom. Nadao se da će ova posednja vožnja beogradskim taksijem u njegovom životu napokon biti drugačija i prijatnija od prethodnih. Realnost izneveri svako nadanje i to će ubrzo i sam uvideti, samo što je ovoga puta sam bio „kovač svoje sreće“. Vozilo u koje je ušao  odabrao svojom voljom i nije mogao da  krivicu  i nezadovoljstvo zbog toka priče svaljuje na ovog čoveka, tako željnog  iole smislenijeg razgovora.

Na toj listi omraženih profesija neizbežno se nalaze i političari, pa onda advokati, baš  oni čijoj profesiji i sam pripada i koju  ponajbonje poznaje. 

Veštom igrom neočekivanih obrta kroz priču bez zastoja, koja će uslediti čim  zakorači u taksi vozilo, naš junak shvata da je uleteo u zamku koju je sam sebi postavio i da više nije vlasnik  vremena za koje je verovao da mu pripada.

Taksista sebi dodeljuje ulogu „vođe parade“, i sa lakoćom preuzima konce priče i neočekivano iznosi svoju listu omraženih profesija o kojima sa puno gorčine i bez ulepšavanja govori, sa pozicije nekoga koji  sve vidi i mnogo toga zna. Oni koje taksista najviše mrzi, bave se novinarstvom. Tabloidi su idealna tema za prizemne razgovore nekoga ko svemu nalazi manu.

Stalnim smenjivanje monologa i dijaloga ove dvojice po svemu različitih ljudi, plovimo vremenima prošlim, ali i sadašnjim.  Ovi antijunaci sveta u kojem ih je bilo i kako im se čini nikada ih nije u dovoljnoj meri bilo, (u ovom romanu su jedino njih dvojica bezimeni, i ispred njihovih imena i prezimena, udeva se profesija kojom su  obeleženi njihovi životi.) Svi ostali likovi su realni, poznate istorijske ličnosti iz raznih oblasti života, u romanu su imenovani pravim imenima. 

Balkan kao mesto gde ratovi nikada ne prestaju, ovde je predstavljen kao poligon ideologija koje su se urušavale same od sebe, ali i velikim udelom moćnika sa strane.

Ni u jednom trenutku ironijski naboj ove pripovesti ne jenjava. Na granici  vodviljskog zapleta i dopadljive burleske, ova knjiga će čitaoca zasmejati do suza, ali i rastužiti sve one koji se suoče sa spoznajom da svi bez izuzetka  živimo  jedan nemerljivo prizeman i primitivan rialiti život.  I da smo  svi učesnici vešto osmišljenog rialiti programa, koji uvesaljava šačicu moćnika od kojih sve zavisi. I da smo svi bez izuzetka marionete u jednoj bizarnoj  predstavi, gde konce na živim lutkama povlače spodobe bez pravog identiteta i bez lica.

Marko Gojković, urednik