Vito Teofilović, zadnja strana korica...
Novi Mišnićev roman je dualna retrospektiva u širokom vremenskom rasponu – dijaloški susret dve životne putanje i dve vizije sveta: vremešnog pravnika u penziji i taksiste sa takođe zamašnim životnim iskustvom. Ishod dijaloga je višestruko tragičan – sagovornici su saglasni samo u negativnoj vizuri minulog vremena, „vremena koje su pojeli skakavci“. Ta nevesela saglasnost nema, nažalost, ni minimum zajedničkog vrednosnog imenitelja, nade u srećniju budućnost – sagovornici na sasvim drukčiji, gotovo oprečan način vide korene i razloge tog prispeća u otužnu sadašnjost, „u beskonačno ponavljanje istog“, kako bi to filozofi rekli. Ukratko, pisac nas suočava i sa konkretno-istorijskom i sa metafizičkom tragikom.
Uprkos tragičnom sadržaju, nije reč o romanu-jadikovki nad pojedinačnim i kolektivnim sudbinama. Naprotiv, roman je prožet bodrim duhom, hemingvejevski žestokim nepristajanjem na status kvo, što pleni čitalačku naklonost i priziva duh otpora gorkoj zbilji.
Tragični tonalitet romana, kao stilski kontrapunkt neveselom sadržaju, razbija raskošni humor, vrcava duhovitost, neizostavni, sržni činilac svih Mišnićevih knjiga.
