Prikaz - Vidak M. Maslovarić
VREME KOJEG NEMA
ZAPIS UZ NOVU PROZU VESELINA MIŠNIĆA
Narativna matrica po kojoj funkcioniše nova proza Veselina Mišnića umrežena je invokativnim proplamsajima-dozivima iz potpuno drugačijeg duhovnog i društvenog ambijenta, no i u stalnom je prepletu sa hukom vremena koje sada živimo: najčešće usamljeni, uzdrhtali, obezličeni, svedeni u apokaliptični raskorak sa okruženjem, namernostima i potrebama, izmenjenim moralnim postulatima i koje čim još, što nas čini introvertnima i sve udaljenijima od onih koji su nam, koliko juče, bili moćni oslonac i zakletva.
Uvereni da živimo, Mišnić bi rekao, u vremenu kojeg nema – na čudesnoj vrtešci, u neprestanoj panici koju izazivaju tehnološke novine, korak nam je neprestano za korak kraći, te se obdanica očas sunovraćuje u šarene krugove, nalične cirkuskom proscenijumu, po kome je teško identifikovati individualno značenje.
Lakoća sa kojom Veselin Mišnić pripoveda ne dopušta čitaocu oklevanje, već ga uvlači duboko u tkivo romana i čini od njega sustvaraoca čudesnih slika, koje nam u svakodnevnom mimohodu izmiču, valjda zato što nas drži grozničavo uverenje da - od prečeg postoji preče. Tako se, zarad šireg plana, zanavek gube iz vida one sitne čestice koje uobličavaju sveživotni tok i koje jesu, Mišnić će reći, istinska hronika svekolike zbilje.
U crnohumornoj sinopsi, Mišnić predočava haotično potiranje porodičnog ambijenta u kome deca postaju nenadnost–naizgled niotkudna nepogoda a, sa druge strane, saživljavanje gubitka roditelja izjednačava se sa dobitkom stambenog prostora, ne retko izvesnih novčanih ušteđevina i koječega još. Ta reka emocionalnog nesaglasja, kao paradigma neprestanog protoka, uvek prema napred - ma šta to značilo, ima usudnu putanju i završava svoj tok utapanjem u beskrajno daleko i duboko. Postaje, dakle, svekoliki socijus nastanka i nestanka, opora zbilja, svojevrsna individualna i kolektivna submisija.
Putovanje od nigde do ničega traje koliko treptaj oka, filozofski domišljeno Mišnić disponira razumevanje trajanja (kratkoću) života, jer neprestani pratilac - smrt, predstavlja supstancijalnu neminovnost i proizvodi izvesne troškove koji upozoravaju da ta definitivnost, naročito u velegradima, nije isplativa. Takvom pošalicom – istinom, Mišnić predočava sumornu hroniku ovovremene svakodnevice, u kojoj je – paradoksalno, ali i surovo stvarno, sve skuplje od ljudskog života.
Svesloženost velegradskog okruženja inkorporirana u preplet čudesnih zapažaja putnika tokom taksi vožnje, najčešće, pri prvom iskustvu, podrazumeva prisustvo raznoraznih želja i nadanja, predočava čitaocu opasnost da bi ikakvo putovanje, pa i taksi „avantura“ moglo da ga uvede u svojevrsni zaborav, u traganje za inim, pri čemu pređeno rastojanje, defakto, nema nikakvo značenje za ono što nevoljnika uporno glođe iznutra.
Taksisti su u ovoj prozi prikazani kao intelektualna elita kojoj je zajednica nemilosrdno odredila koordinate duge vožnje u neizvesnost, u duhovnu i materijalnu uprosečenost, stišala njihov senzorijum i predočila taksimetar kao meru protoka vremena, imanja i nemanja i omogućila putniku namerniku da neposredno sazna: koliko su bile skupe naše zablude i promašaji učinjeni u određivanju prioriteta. Otuda se neretko, lamentira autor, događa da taksista, junak ove sage, po struci biolog svoju pravu struku potiskuje u drugi plan, ili njegov bezimeni kolega, ginekolog, učini prvu lekarsku praksu porađajući putnicu u taksiju. Takvi izbori najčešće se plaćaju životom promašenim iznutra, bez mogućnosti da se zaustavi, ili makar uspori, napredovanje stalno prisutne zlosti, koja uporno bogati hroniku naše sumorne zbilje.
Veselin Mišnić je izuzetan intelektualac, književni delatnik značajnih dometa učinjenih na prostoru nekadašnje zajedničke države, otuda njegov ingenijum sa krajnjom indignacijom reaguje na događaje koji su nas razbratili, u crno zavili i prirodili nam mučno osećanje da su nam smrt i groblja u stalnom tragu, gde god hodimo. Reći će, pritom, da na grobljima živih nema, a mrtvima je svejedno. Tako svakodnevlje sa ove strane paralelno zalazi u dva sveta. I jedan ružan i drugi ružan.
Mišnić u ovoj prozi upozorava na prokazanost istorije i nespornost da ona pamti vizuru pobednika i valorizuje njihove zapise, pa se tako istorija minulih vekova uobličava u istoriju nečega i ničega, jer previđa zasenčenu-osojnu stranu medalje. A, ovovremnim moderatorima smrti, kaže, ne nedostaje maštovitost pa je istorija zapisuje kao „štetu sa višim ciljem“, kao neminovnost koja će čovečanstvo surovo vratiti na prapočetak i beskonačnost igre života i smrti.
Veselin Mišnić ne štedi, pritom, ni horsko tvoraštvo savremenih orfeja, koliko ni onih na čije se iskustvo naslanjaju, koje ne retko čita kao horor zapise, budući da su, kako kaže, najlepši stihovi napisani o najtežim porazima. Da je Filip Višnjić video Mišarsko polje ili Čegar, primećuje Mišnić, zauvek bi zanemeo, jer je slepom sve u tami, osim želja koje nadrastaju realnost.
Savremenik, međutim, više nije u mogućnosti da kazuje kako bi bilo lepo, a kako zapravo nije, jer nemilosrdno oko televzijske i filmske kamere zapisuje slikom i tonom sve i, u znatnoj meri, obesmišljava poetska kazivanja, kojima je kosmički prostor, izgledno je, jedina alternativa. Mržnja koju proizvodi žuta štampa, upozorava Mišnić, može nestati samo sa nestankom mrzitelja, koji prikazuju izopačeni sliku stvarnosti, jer ona je mnogo kompleksnija od pojedinačnih pretpostavki.
Knjigu ''TAKSIMANIJA TAHIKARDIJA'' ili ''Knjigu pogrešnih utisaka'', kako joj glasi drugi naslov, doživljavam i kao svojevrsno nepoštedni autobiografski zapis, u kome je sačinjen presek značajnih događajnosti iz njegovog života – ličnih, porodičnih, društveno političkih i svekolikih drugih koje nosi u sebi kao emocionalni imetak, kojeg treba rasporediti po sopstvenosti, na ravne časti. Jer kako bi se, inače, podnele krupnice i sitnice oko kojih su se zanjihale, koliko radosti toliko i zlosreće, patnje, pojedinačne i kolektivne tragedije, zatiranje kućnih ognjišta i podizanje čemernih ograda.
Koliko god se činilo da je Veselin Mišnić „podario meda“ ovoj prozi – pažljivom čitaocu neće promaći ni „tegobnost žuči“ koja je kroz nju rasuta, kao opomena: da život sa sećanjima često nije lak, ali da je bez njih još teži, jer je onda praznina jedina moguća zavetnost. Vreme, koje pritom Mišnić priziva i proziva, nagoveštava nemili odjek, s toga je ova njegova proza eufemistički prizapisana, valjda da bi se lakše čitala i, u nekoj osamnoj uporednosti čitača, bolje razumela.
Ono što je Veselina Mišnića prikazalo svetu i održalo njegovu intelektualnu i ljudsku posebnost, utisak je čitaoca, je van svake sumnje temelj njegovog porodičnog doma, u kome se navek u tišini, čuje odjek očevog i majčinog glasa, koji upućuju na čovekoljublje i dobrotu, kojima su i za života bogatili svoje potomstvo. Mišnić je blistavim primerom i, ništa manje bogatim stvaralaštvom, pokazao da je dostojan depozitor tih poruka. Ova njegova knjiga je dragoceno svedočenje o bivšim vremenima i vremenu koje živimo i zato je čitalačkoj publici srdčno preporučujem. Neka se čuje odjek.
Vidak M. Maslovarić
