Šipak, satirične novine

13 jun, 2016

OBJAVLjEN SATIRIČNI ROMAN "METAMORFOZE JEDNOG SRPSKOG VOLA" VESELINA MIŠNIĆA

Roman "Metamorfoze jednog srpskog vola" je promovisana u prepunoj sali bivšeg Ministarstva za dijasporu 24 maja u 19 časova.

O knjizi su govorili: dr Ratko Božović, urednik ove knjige i biblioteke "Ludosti uma". Vita Teofilović, Savo Matrinović, Nataša Anđelković i Srđan Dinčić.

Knjigu je izdala "Čigoja štampa".

SAVO MARTINOVIĆ O KNjIZI:

RATKO BOŽOVIĆ O KNjIZI:

Metamorfoze jednog srpskog vola, je roman zavodljive i žestoke satire. Evo, konačno, domanovićevske prozesto godina posle Domanovića. Pred nama je satirični roman skladne celine i neodoljive dosetljivosti u kojoj se slika tragikomične realnosti transformiše u imaginarnu kritičku energiju. I tu nastaje opskurni zaplet ove intenzivne satire, koja se u Metamorfozama razračunava sa glupostima i apsurdizmima režima, u kome se jedino umnožavaju Minotauri i druge sado-mazo nakaze.

Mišnić se ruga svakom obliku primitivizma, kiča i prostote. On ukazuje na besprizorno unižavanje svih ljudskih vrednosti, na povampireno idolopokonstvo, na kudikamo mizernije i prizemnije poltrone od onih koje nam je istorija ostavila u nasleđe. Autor kroz naizgled glavnu priču o volu koji govori, obznanjuje izopačenost društva, nemoć svakog pojedinca i besmisao vremena u kojem živimo.

Ustvari, ova nadahnuta i duhovita knjiga moćne satire, svojim sadržajem smeštena je negde između Domanovićeve Stradije i Orvelove Životinjske farme. A iznad svega, budnim okom sve to nadzire Veliki Brat, ili Minotaur, svejedno je koje ime nosi, taj lukavi kontrolor sveta i naših života.

Mišnić nas ovom ubojitom satirom uverljivo podseća o povratku i prisutnosti istog čudovišta.

Ratko Božović

ODLOMAK IZ ROMANA

Veselin Mišnić

METAMORFOZE JEDNOG SRPSKOG VOLA
Umnožavanje Minotaura.
I druge sado-mazo nakaze.
( vek kasnije )

Satirični roman

Beograd, 2016.
Izdavač: Čigoja

Kad god banu neki izbori, redni ili neredni, neko govedo ispliva u prvi plan. Potpuno anonimna krava, (krave su po običaju anonimne, i bezimene, pa čak i ona obojena u ljubičasto, čije fotografije krase omiljene čokolade, nosi medijsko ime koje joj verovatno ne pripada) poneki junac, ili nedozreli bik, neko tele, koje ni seno još nije počelo da gricka, u nekom trenutku postaju medijski poznati, voljom slučaja, ili ko ko zna zbog čega.
Elem, obavezno, ili kako se u modernom žargonu kaže“po difoltu”, pred izbore fotografije ove beslovesne, mahom rogate marve, najčešće u zagrlaju vođe neke od vodećih stranaka, preplave vaskoliku medijsku scenu.
Svi se utrkuju da to govedo uslikaju, da o njemu anonimnom iščeprkaju neku pikanteriju, da nešto izmisle ako treba, a uvek treba, i da se to servira javnosti, kao bitnost nečije izborne kampanje.
Stranački prvaci naprasno i preko noći postaju veliki ljubitelji sela i domaćih životinja.
Navodno: onaj ko voli životinje, voli i ljude.
Retko se dešava, makar i veštački izazvana, da neka od ovih pojava, zaživi duže od nekoliko dana. Mada, u zemlji tranzicije i svakojakih čuda, svaka pojava, bila ona stvarna, ili izmišljena, ima svoju težinu i značaj, kako za biračko telo, tako i za one koji treba da budu nečiji izbor.
U takvim prilikama, iz samo njima znanih razloga, stranačkim prvacima u izbornim kampanjama stoka i prisustvo stoke, uvek dobro dođe.
Istina je, stoka nije glasačko telo.
Ili ipak jeste?!
Ova dilema nikada u potpunosti nije rešena.
Ako ništa drugo, glasačko telo čine i oni koji se zaista brinu o stoci i stočnom fondu. Doduše, nema ih mnogo, jer su naša sela opustošena i mahom napuštena i zapuštena, ali ipak, svaki glasić dobro dođe i može da bude prevaga u surovoj trci prevrtljivosti mnogobrojnih političkih oligarha, spremnih sve da učine zarad malo vlasti, koje će se kad tad domoći.
Kako god tumačili, prisustvo stoke donosi sentimatalnu prevagu u trenucima kad se koplja lome, u momentima kada će nečije mišljenje pretegnuti tamo, ili ovamo. A uvek je bolje da bude ovamo, nego tamo. Jer mišljenje glasačkog tela tamo nema šta da traži.
Budući ministri, naročito poljoprivrede i stočarstva, vođe tek živnulih političkih stranaka, opštinski, regionalni, predsednički kandidati, svi do poslednjeg, ili prvog, svejedno je, u jednom momentu se okrenu zapostavljenom, bolje reći skoro uništenom stočnom fondu. Pred kamarilom novinara i fotoreportera, tv snimatelja sa lica mesta, kojekavih mešetara, koji se u takvim prilikama kao nužan dekor uvek nađu na mestu dešavanja, ovi ljudi od integriteta unose iskrene emocije u manje više bizarnu pozeriju. Za to vreme. govedo, brav, ili magare, nesvesni vlastite važnosti i značaja, nervozno se vrpolje.
Svi se naprosto utrkuju da budu obavezan prizor ovih dokumentarnih, za mnoge istorijskih scena, koje će se u narednim danima vrteti na svim informativnim i drugim tv kanalima, i čije retuširane fotografije će krasiti naslovnice kako tabloidnih, tako i onih novina koje slove kao ozbiljne, a u suštini to odavno nisu.
Slava uslikanog govečeta, koje će tom prigodom dobiti neko umetničko ime, neretko zna da potraje duže od popularnosti onoga ko se sa tim govečetom fotografisao.
U mnoštvu običnosti koje prate ovakva i slična dešavanja, jednom u veku, ili jednom zauvek, dogodi se nešto što naoko uobičajenu dogodovštinu pretvori u priču koja se hrani nezaboravom.
Događaji i događanja izmaknu kontroli osmišljenih markentiških igrarija i sve krene vrtoglavo u pravcu koji se nije mogao naslutiti.
Priča iskoči iz režiranog konteksta i više je niko ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep. Onima, kojima je trebalo da posluži za jednodnevnu marketinšku igrariju, na kraju ipak donosi glavobolju.

Preobražaj,
hronologija događanja
Jednog ranog jutra…

Jednog ranog jutra, tekuće izborne godine, tekućeg meseca, nedelje i dana, sata i minuta čak, dok se domaćin odsutna pogleda, dremljiv i bezvoljan muvao po štali, vo je vrlo odlučnim, onako volujski dubokim glasom rekao zgranutom čoveku, da mu umesto starog lanjskog sena donese naramak tek pokošene trave i veliko vedro sveže vode, da mu štalu očisti od balege, jer to nije radio cele nedelje, da obavezno otvori štalski prozor kako bi ušao svež vazduh i da promeni pregorelu sijalicu na dovratku štale, jer je vplu bilo dosta štalskog mraka.
Kako god, kada je vo video da je zapanjeni domaćin donekle došao sebi, još je dodao:‘ajde čoveče, vidim da ti nije dobro, idu u dvorište, umij se hladnom vodom, pa se vrati, da nas dvojica napkon popričamo kako treba.
Domaćin je kao bez glave izleteo iz štale, utrčao u kuću, zbunjenoj ženi, koja je razvlačila kore za pitu zeljanicu, rekao je da je njihov vo progovorio.
Ženu je namah uhvatila panika.
Volovi ne govore, a njen muž se ponašao kao goveče bez pameti. I, što je skoro užasnulo, po izrazu njegova lica videla je da se nije šalio.
Mislila je da joj je muž poludeo.
Idi u štalu pa se sama uveri, kazao je muž glasom koji nije trpeo pogovora.
Radoznalost svake žene uvek će biti moćnija od bilo kojeg straha.
Poslušala je muža i zakoračila u tamu staje, videći je tako uplašenu, vo je začuđeno pogledao.
Gde ti je muž ženo, valjda mu se nije nešto loše dogodilo, pitao je iskreno zabrinut.
Žena je, kako i priliči takvim situacijama, pala u nesvest.
Kasnije, tokom dana, ni muž ni žena nisu imali hrabrosti da zavire u štalu.
Takođe se nisu usuđivali da obaveste komšiluk, jer ugled ozbiljnih i vrednih ljudi na selu se teško sticao, i od svega su najmanje želeli da budu izvrgnuti ruglu i pošalicama.
Ako nekoga iz sela dovedu, moglo se dogoditi da vo ne progovori. I šta onda.

Posetioci
Dok su se nedoumice umnožavale, zbunjenost hranila nespokojem, pa čak i nekom vrstom straha od nepoznatog i nepojamnog, kao da ih je sami Bog poslao, neočekivano su banuli posetioci. Poslovni ljudi, privrednici, ministri sa i bez portfelja i ispred svih popularni stranački lider, najuže rukovodstvo njegove stranke, pa onda novinari, snimatelji i radoznali seljani kao pratnja, koji ovakve prilike ne propuštaju.
Ni seljacima ne dolazi svaki dan mečka na vrata.
Nezvani gosti su se grlili sa zbunjenim domaćinom, kao da im je rod rođeni, tresli pruženu ogrubelu seljačku ruku, kao da tresu zrele šljive, onako od srca, spontano i iz sve snage.
Gradski ljudi veruju da sirova snaga čvrstog zagrljaja, stisak pružene šake, uvek fasciniraju ljude sa sela. Bitan je utisak spontanosti, koji je trebao da dojmi domaćina i ukućane, pa i ostale seljane, koji su se očas okupili, prateći ovu neočekivanu i nesvakidašnju kamarilu gradskih zaludnika i zgubidana.
Domaća nejaka čeljad, baba koja se jedva pridigla iz postelje, deda koji je slabo i čuo i video, nedorasla deca, domaćinova sestra usedelica, prevrtali su očima i potajice molili Boga da im, od ovolikog drmusanja, barem ruke ostanu čitave i na telu, da ih ovi razdragani posetioci ne počupaju iz ramena u prevelikom i za ukućane neobjašnjivom iskazivanju oduševljenja.
Seljaci koji su punili omanje dvorište, bili su takođe zbunjeni i zatečeni, jer nikada i nigde na jednom mestu nisu videli toliki izliv srdačnosti.
Šablonizirani osmesi pridošlicama nisu silazili sa lica, kad god su kamere snimale. Seljani su bili zdravo zbunjeni. Nisu razumeli toliku razdraganost, skoro pa sreću, ovih po svemu nepoznatih ljudi, koji su baš tu, u njihovom zabitom selu, doživljavali neobajšnjivo uzbuđenje i ko zna zbog čega, neponovljive radost.
Očito je da su to bili neki važni ljudi, inače ih po ovim vukojebinama ne bi pratila ovolika bulumenta snimatelja i novinara.
Domaćin je goste poslužio rakijom koju je sam pekao.
Nismo se nadali gostima, nemamo sokova, a i kafe nam je kao za inat nestalo, snebivajući se, objašnjavao je članicama ove mnogobrojne delegacije.
Stranački lider, koji je kraičkom oka sve pratio i držao pod kotrolom, odmahnuo je rukom.
Biće kafe i sokova, ima med ovde da poteče, samo da mi dođemo na vlast, rekao je autoritativno, i mada ga niko ništa nije pitao, ponašao se kao da jeste. Nastavio je bez pauze i predaha svoj uvežbani monolog, koji su kamere revnosno snimale a novinari iz pratnje ručno beležili, punili ovom ekskluzivom već pripremljene notese i diktafone.
Selo će biti primarni cilj moje politike. Selo mora da dobije više sredstava od gradova, koji žive od toga što seljak donosi i prodaje. Puteve ćemo asfaltirati. Groblja ograditi. Podići škole. Sve ćemo promeniti.
Daćemo bespovratne pozajmice da dogradite porušene štale, da ih napunite stokom, da prazne ne zvrje. Moći ćete da kupite nove traktore i neophodne mašine za obrađivanje zemlje i useva.
Moći ćete da zasejete njive, izgradite ambare, govorio je stranački lider nadahnuto i ubedljivo, kao da je i sam verovao da će tako biti.
Bile istinite ili ne, reči su godile i bile muzika za uši nemuzikalnih seljaka. Kada se već tu zatekao, stranački vođa je izrazio želju da obiđe seosko imanje, štale i vajate, da se na licu mesta uveri šta sve nedostaje, kako bi adekvatna pomoć bila poslata, kada za to bude vremena i prilike.
Za vlastitu pamet nikada nismo sigurni do kada će da nas služi kako treba. Na tuđu pamet još je teže osloniti se.
Za seljaka je sumnjičavost naprosto preventivna mera. I ne bez razloga. Od sto obećanja koja se daju u ovakvim prilikama, najčešće se nijedno ne realizuje. Ipak, lepo je čuti reči nade i optimizma, ma koliko malo istine bilo u svemu tome.
Verujući da se minulog jutra i njemu i ženi ipak pomutilo nešto u svesti i pričinilo da je njihov vo progovorio, ništa ne objašnjavajući posetiocima, domaćin je stranačkog lidera i njegove saradnike koji su ga u stopu pratili, poveo do štale.
Ako vo ponovo progovori, biće mnogo svedoka i niko neće moći da se ruga ni njemu kao domaćinu, a ni priči koja će uslediti.
Tu su i mnogobrojne novinarske i televizijske ekipe.
Bolje prilike da se istina otkrije i predoči javnosti od ove neće biti, mislio je domaćin.

VITOMIR TEOFILOVIĆ O ROMANU

VO KAO FOLKLORNA I POLITIČKA METAFORA

Novu knjigu Veselina Mišnića Larija – Metamorfoze jednog srpskog vola – žanrovski bismo mogli odrediti kao humorističko-satirični esejistički roman. Naoko je u njemu glavni lik vo koji je progovorio, ali je je u istoj meri junak romana i čovek, sa svim svojim modalitetima, od oličenja mase (naroda) do političara i novinara. Vo je folklorna i literarna metafora i ujedno lakmus društvenog stanja.
Iako je u fokusu romana naše aktuelno društveno-političko stanje, Mišnić se nije ograničio na upotrebu volau političke svrhe, da parafraziramo naziv čuvenog Tišminog dela, već nas je sa volom kao pojmom i metaforom prošetao kroz čitavu istoriju i civilizaciju, kroz sve pojavne i esencijalne mene ove domaće životinje u vremenskom luku od mitskih do naših vremena, od Minotaura do sado-mazo nakaza, kako lapidarno pisac označava početak i kraj toga luka. Tako smo dobili uporedno iskustvo na najširem fonu. Pred nama su prodefilovali svi čuveni volovi i bikovi, a uzgred i ostala životinjska menažerija – poznati konji i nepoznate mačke, ovce, jagnjići i prasići.
Za razliku od svih ranijih volova, obavijenih mitovima i legendama, naš je poseban slučaj. Javlja se u vremenu suve realnosti i nivelisane istine, po kojoj je svemu na svetu određeno šta je i kakvo je. Volu su u toj podeli svojstava i svrha date samo dve osobine: snaga i poslušnost. Zato je vo koji je progovorio u štali jednog običnog seljaka tražeći od njega veću pažnju i uvažavanje postao ubrzo ne samo naše već i svetsko čudo. Svetsko, a naše!Transformaciju te percepcije od fantastike do suve realnosti pisac nam je briljantno socio-psihološki predočio. Najpre sam domaćin, a potom i njegova žena, ne veruju u to što čuju, pa ne smeju nikome da kažu da im se komšije ne bi podsmevale. A ne smeju ni da ih dovedu u štalu da se lično uvere jer tad možda vo neće hteti da govori, pa bi ispali još i ludaci. Iz istog razloga ne smeju da čudo jave ni nadležnima. No, dogodio se izvanredan tajming – izbori za novu vlast. I dok je narod sumnjičav prema svemu novom, od olakih obećanja do malih i velikih čuda, za političara u predizbornoj kampanji „bio je to istorijski trenutak i prilika koja se nije smela propustiti.“ Ni pisac ne propušta priliku da satiričnim reflektorom osvetli političara u zaletu. Evo kako se on obraća volu koji je progovorio: „Sve što ste rekli ne može se poreći. Svaka Vam je na mestu kao da ste filozof, a ne vo. (...) Ja Vam danas i ovde pred svedocima svečano obećavam da ću odmah ispuniti sve Vaše želje. Za početak Vam nudim značajno mesto u svojoj stranci, može poslaničko za početak, ma kakvo poslaničko mesto, i ministarsko mesto je malo, Vi morate biti naš koalicioni partner u budućoj vladi.“
Pisac nam je upečatljivo i aforističarski koncizno, povodom prve TV-vesti o volu koji govori, opisao i dihotomni odnos mase prema zvaničnim informacijama. Evo najpre većinskog odnosa: „Narod (je) naučio da bude sumnjičav i da u svemu što od vlasti dolazi sluti neku podvalu i zaveru.“ No, nije retko ni obrnuto: „Bilo je i onih koji su odmah poverovali, jer postoje ljudi koji veruju da je istina sve što TV objavi.“
Jagmu za glasačima na selu i političara koji su za selo čuli još od pradede, a nikad ga izbliza nisu videli osim iz kola ili aviona, i koji ne razlikuju kravu i vola, naš pisac nam je filmski uverljivo dočarao: Posete štalama i stoci (...) su u modi pred svake izbore. A ko god od stranačkih vođa (...) ne pomiluje neko goveče ili uzme u naručje neko jagnjence,taj nema šansi na izborima.(...) Ti političari su zbiljaneposredni i emotivni ljudi. Zagrljaj budućeg državnika sa teletom je spontan i osoben. Nema tu nimalo glume ni pretvaranja. Sa toliko nežnosti (...) uzgajivač stoke nikada u životu nikoga nije grlio, pa ni svoju ženu, čak ni decu.
Pisac nam skreće pažnju da pojam vola ne shvatimo suviše usko i da ne smemo da ga precizno lociramo: Kada se kod nas pomene vo, uvek se pomisli na selo i seoski ambijent. A volovi se mogu sresti i u gradu. (...) Kod nas postoji fenomen nepoznat u drugim sredinama (...): kod nas se volovi ne rađaju, kod nas se stvaraju. Pojava vola je čin stvaralaštva, kreativan ili umetnički čin. Vo je konceptualna pojava.
Paralela selo – grad Mišniću je izdašno vrelo komike:Ako se vo koji nije metafora zatekne u gradu, obavezno završava u kasapnici. Vo na selu ima perspektivu. I priliku da duže poživi. Ne baš ceo volovski vek, ali ipak duže. Radni vek. Vo u gradu ima samo upotrebnu dozvolu.
Vratimo se našem volu koji govori.
To naše čudo nije moglo da postane i svetsko, da preraste iz čuda nationale u naš svetski brend. Zna se, podseća nas pisac, da je za to, kao i za većinu drugih stvari, glavni krivac svet, mada ni mi sami nismo po tom pitanju nedužni. Svet se, doduše, zaklinje u transparentnost i poštovanje zakona, za šta se upravo iz petnih žila zalaže i naš vo, ali od toga slaba vajda. Svet, u romanu sveden na Evropu kao svoje središte i istorijsko-duhovnog roditelja, neće da primisrpskog vola pre svega zato što je srpski, a sve što je srpsko svetu je strano. Drugi razlog, smatra pisac, mnogo je dalekosežniji od ljubomore što mi imamo vola koji govori, dok ga Evropa nema. Taj razlog je vrednosni jaz između svekolike, pa i volovsko-bikovske i ostale zoološke tradicije naše i evropske. Najkraće rečeno, evropska tradicija je bogohulna, incestuozna i čak sodomska, dok je naša rasla i cvetala na moralu, praštanju i etici rada. Pisac, doduše, ne štedi ni nas, zna on nas, j... ti nas, i često ironizuje i naše vrline, ali naše odstupanje od vrlina je svedeno na izuzetke koji neprestano potvrđuju pravilo. Sve su to naški, slučajni i uzgredni gresi čostva i junaštva, a ne kao evropski, odnosno belosvetski, svedeni na kratku komandu: postupi po naređenju, odnosno po ultimatumu jačeg.Svet nam je oduvek bio maćeha. A tu je prednjačila vremešna gospođa Evropa... Uprkos svemu, nas i dalje tera neki đavo da klečimo ponizno pred njenim vratima.
Uprkos prirodnoj i zato neizbežnoj pristrasnosti prema svome i svojima, pisac nije blag ni u odmeravanju našekrivice. Kome odgovaraju pomenuta transparentnost i radna odgovornost?! I kakva će slika o nama odlaziti u svet ako bi nam vo postao ministar a jednog dana i predsednik države?! Šta vredi što je dobar govornik i simbol poštenja kad ne ume da se ponaša pred kamerama?! Često ne može da se uzdrži i sačeka povoljan trenutak, već pljusne balegu u sred govora o sudbini nacije! Vo treba da bude gde mu je sudbina odredila mesto – da vuče plug i kola, da bude sluga dok je jak, a posle da se zauvek smiri u nekoj kasapnici. No, treba biti blag prema volu gde je da je, bio živ ili zaklan. Tu treba izaći u susret Evropi: preći sa rapavog drvenog ražnja na glatki i nerđajući metalni...
Veselin Mišnić Lari je napisao knjigu koja je i parodija i realistički roman; i stilska vežba Rejmona Kenoa i verizam Emila Zole; i vatromet duha i moralni angažman; i pledoaje za poštovanje svoje pameti i tradicije, i suptilna, dubinska kritika aktuelne politike; i kritika globalizma i težnja za dosezanjem svetskih standarda. Što je ove krupne poruke i oporuke smestio u atmosferu komike i satire nije kriv vo koji je progovorio, već je vo progovorio što u Srbiji prilike su take, da ne kažemo nušićevske.
U ovom prigodnom, vremenski skučenom okviru, dotakli smo samo Mišnićevu satiričnu motivaciju, dominantnu u ovoj knjizi. No iz nje, uprkos sumornoj slici sveta koja nam nameće oporu prozu, tu i tamo nas obasja i blagotvorna svetlost misaone poezije. Evo jedne od najlepših poetsko-misaonih minijatura o pojmu korena kao simbolu tradicije i opstanka: Odgovore na nepoznanice treba tražiti u korenju pojava, a ne u lišću koje vene i opada. Lišće i bokorne krošnje drveća kao simbola stamenosti i trajanja, simbola utemeljenosti i čvrstine, lepe su za oko, ali kada lišće opadne vidljivo je samo golo stablo.
Nevidljiv je koren koji je izrodio to stablo i koji ga čuva da traje i dostojanstveno prkosi prolaznosti i zubu vremena.

& & &

Lari je napisao nadahnutu knjigu, osoben satirični roman-esej.
Ako to kaže kritičar koji ne deli njegovo političko stanovište, evrooptimista o evroskeptiku, to je dokaz više da istinska književnost nadilazi političke podele i lična uverenja i da pred sobom imamo zaista vrednu knjigu...
im je pao mrak na ...