Vitomir Teofilović, VO KAO FOLKLORNA I POLITIČKA METAFORA
Novu knjigu Veselina Mišnića Larija – Metamorfoze jednog srpskog vola – žanrovski bismo mogli odrediti kao humorističko-satirični esejistički roman. Naoko je u njemu glavni lik vo koji je progovorio, ali je je u istoj meri junak romana i čovek, sa svim svojim modalitetima, od oličenja mase (naroda) do političara i novinara. Vo je folklorna i literarna metafora i ujedno lakmus društvenog stanja.
Iako je u fokusu romana naše aktuelno društveno-političko stanje, Mišnić se nije ograničio na upotrebu vola u političke svrhe, da parafraziramo naziv čuvenog Tišminog dela, već nas je sa volom kao pojmom i metaforom prošetao kroz čitavu istoriju i civilizaciju, kroz sve pojavne i esencijalne mene ove domaće životinje u vremenskom luku od mitskih do naših vremena, od Minotaura do sado-mazo nakaza, kako lapidarno pisac označava početak i kraj toga luka. Tako smo dobili uporedno iskustvo na najširem fonu. Pred nama su prodefilovali svi čuveni volovi i bikovi, a uzgred i ostala životinjska menažerija – poznati konji i nepoznate mačke, ovce, jagnjići i prasići.
Za razliku od svih ranijih volova, obavijenih mitovima i legendama, naš je poseban slučaj. Javlja se u vremenu suve realnosti i nivelisane istine, po kojoj je svemu na svetu određeno šta je i kakvo je. Volu su u toj podeli svojstava i svrha date samo dve osobine: snaga i poslušnost. Zato je vo koji je progovorio u štali jednog običnog seljaka tražeći od njega veću pažnju i uvažavanje postao ubrzo ne samo naše već i svetsko čudo. Svetsko, a naše! Transformaciju te percepcije od fantastike do suve realnosti pisac nam je briljantno socio-psihološki predočio. Najpre sam domaćin, a potom i njegova žena, ne veruju u to što čuju, pa ne smeju nikome da kažu da im se komšije ne bi podsmevale. A ne smeju ni da ih dovedu u štalu da se lično uvere jer tad možda vo neće hteti da govori, pa bi ispali još i ludaci. Iz istog razloga ne smeju da čudo jave ni nadležnima. No, dogodio se izvanredan tajming – izbori za novu vlast. I dok je narod sumnjičav prema svemu novom, od olakih obećanja do malih i velikih čuda, za političara u predizbornoj kampanji „bio je to istorijski trenutak i prilika koja se nije smela propustiti.“ Ni pisac ne propušta priliku da satiričnim reflektorom osvetli političara u zaletu. Evo kako se on obraća volu koji je progovorio: „Sve što ste rekli ne može se poreći. Svaka Vam je na mestu kao da ste filozof, a ne vo. (...) Ja Vam danas i ovde pred svedocima svečano obećavam da ću odmah ispuniti sve Vaše želje. Za početak Vam nudim značajno mesto u svojoj stranci, može poslaničko za početak, ma kakvo poslaničko mesto, i ministarsko mesto je malo, Vi morate biti naš koalicioni partner u budućoj vladi.“
Pisac nam je upečatljivo i aforističarski koncizno, povodom prve TV-vesti o volu koji govori, opisao i dihotomni odnos mase prema zvaničnim informacijama. Evo najpre većinskog odnosa: „Narod (je) naučio da bude sumnjičav i da u svemu što od vlasti dolazi sluti neku podvalu i zaveru.“ No, nije retko ni obrnuto: „Bilo je i onih koji su odmah poverovali, jer postoje ljudi koji veruju da je istina sve što TV objavi.“
Jagmu za glasačima na selu i političara koji su za selo čuli još od pradede, a nikad ga izbliza nisu videli osim iz kola ili aviona, i koji ne razlikuju kravu i vola, naš pisac nam je filmski uverljivo dočarao: Posete štalama i stoci (...) su u modi pred svake izbore. A ko god od stranačkih vođa (...) ne pomiluje neko goveče ili uzme u naručje neko jagnjence, taj nema šansi na izborima.(...) Ti političari su zbilja neposredni i emotivni ljudi. Zagrljaj budućeg državnika sa teletom je spontan i osoben. Nema tu nimalo glume ni pretvaranja. Sa toliko nežnosti (...) uzgajivač stoke nikada u životu nikoga nije grlio, pa ni svoju ženu, čak ni decu.
Pisac nam skreće pažnju da pojam vola ne shvatimo suviše usko i da ne smemo da ga precizno lociramo: Kada se kod nas pomene vo, uvek se pomisli na selo i seoski ambijent. A volovi se mogu sresti i u gradu. (...) Kod nas postoji fenomen nepoznat u drugim sredinama (...): kod nas se volovi ne rađaju, kod nas se stvaraju. Pojava vola je čin stvaralaštva, kreativan ili umetnički čin. Vo je konceptualna pojava.
Paralela selo – grad Mišniću je izdašno vrelo komike: Ako se vo koji nije metafora zatekne u gradu, obavezno završava u kasapnici. Vo na selu ima perspektivu. I priliku da duže poživi. Ne baš ceo volovski vek, ali ipak duže. Radni vek. Vo u gradu ima samo upotrebnu dozvolu.
Vratimo se našem volu koji govori.
To naše čudo nije moglo da postane i svetsko, da preraste iz čuda nationale u naš svetski brend. Zna se, podseća nas pisac, da je za to, kao i za većinu drugih stvari, glavni krivac svet, mada ni mi sami nismo po tom pitanju nedužni. Svet se, doduše, zaklinje u transparentnost i poštovanje zakona, za šta se upravo iz petnih žila zalaže i naš vo, ali od toga slaba vajda. Svet, u romanu sveden na Evropu kao svoje središte i istorijsko-duhovnog roditelja, neće da primi srpskog vola pre svega zato što je srpski, a sve što je srpsko svetu je strano. Drugi razlog, smatra pisac, mnogo je dalekosežniji od ljubomore što mi imamo vola koji govori, dok ga Evropa nema. Taj razlog je vrednosni jaz između svekolike, pa i volovsko-bikovske i ostale zoološke tradicije naše i evropske. Najkraće rečeno, evropska tradicija je bogohulna, incestuozna i čak sodomska, dok je naša rasla i cvetala na moralu, praštanju i etici rada. Pisac, doduše, ne štedi ni nas, zna on nas, j... ti nas, i često ironizuje i naše vrline, ali naše odstupanje od vrlina je svedeno na izuzetke koji neprestano potvrđuju pravilo. Sve su to naški, slučajni i uzgredni gresi čostva i junaštva, a ne kao evropski, odnosno belosvetski, svedeni na kratku komandu: postupi po naređenju, odnosno po ultimatumu jačeg. Svet nam je oduvek bio maćeha. A tu je prednjačila vremešna gospođa Evropa... Uprkos svemu, nas i dalje tera neki đavo da klečimo ponizno pred njenim vratima.
Uprkos prirodnoj i zato neizbežnoj pristrasnosti prema svome i svojima, pisac nije blag ni u odmeravanju naše krivice. Kome odgovaraju pomenuta transparentnost i radna odgovornost?! I kakva će slika o nama odlaziti u svet ako bi nam vo postao ministar a jednog dana i predsednik države?! Šta vredi što je dobar govornik i simbol poštenja kad ne ume da se ponaša pred kamerama?! Često ne može da se uzdrži i sačeka povoljan trenutak, već pljusne balegu u sred govora o sudbini nacije! Vo treba da bude gde mu je sudbina odredila mesto – da vuče plug i kola, da bude sluga dok je jak, a posle da se zauvek smiri u nekoj kasapnici. No, treba biti blag prema volu gde je da je, bio živ ili zaklan. Tu treba izaći u susret Evropi: preći sa rapavog drvenog ražnja na glatki i nerđajući metalni...
Veselin Mišnić Lari je napisao knjigu koja je i parodija i realistički roman; i stilska vežba Rejmona Kenoa i verizam Emila Zole; i vatromet duha i moralni angažman; i pledoaje za poštovanje svoje pameti i tradicije, i suptilna, dubinska kritika aktuelne politike; i kritika globalizma i težnja za dosezanjem svetskih standarda. Što je ove krupne poruke i oporuke smestio u atmosferu komike i satire nije kriv vo koji je progovorio, već je vo progovorio što u Srbiji prilike su take, da ne kažemo nušićevske.
U ovom prigodnom, vremenski skučenom okviru, dotakli smo samo Mišnićevu satiričnu motivaciju, dominantnu u ovoj knjizi. No iz nje, uprkos sumornoj slici sveta koja nam nameće oporu prozu, tu i tamo nas obasja i blagotvorna svetlost misaone poezije. Evo jedne od najlepših poetsko-misaonih minijatura o pojmu korena kao simbolu tradicije i opstanka: Odgovore na nepoznanice treba tražiti u korenju pojava, a ne u lišću koje vene i opada. Lišće i bokorne krošnje drveća kao simbola stamenosti i trajanja, simbola utemeljenosti i čvrstine, lepe su za oko, ali kada lišće opadne vidljivo je samo golo stablo.
Nevidljiv je koren koji je izrodio to stablo i koji ga čuva da traje i dostojanstveno prkosi prolaznosti i zubu vremena.
& & &
Lari je napisao nadahnutu knjigu, osoben satirični roman-esej.
Ako to kaže kritičar koji ne deli njegovo političko stanovište, evrooptimista o evroskeptiku, to je dokaz više da istinska književnost nadilazi političke podele i lična uverenja i da pred sobom imamo zaista vrednu knjigu...
